Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

сктно дело крађе из чл. 259 Кривичног законика. Нижи суд je погрешпо када je правку квалификацију случаја учинио зависниж једино од постојања проваљивања као начина извещена дела и када код те квалификације није узео у разматраше околности које карактершиу друштвено-морални лик оптуженог, и околности под којим je крађа извршена a које могу одлучно утицати на оцену да ли се ради о теШкој крађи из чл. 250, ст. 2, т. 1, Кривичног законика или о ситној Kpaiji'i из чл. 259, ст. 1, Кривичног законика. У циљу правке квалификације овог дела крађе потребно je оценити и уважити да je умишљај одтуженог био управљен искључиво на извршење крађе суме од 200 динара (оптужени већи износ новца није. одузео мада je на месту крађе био склоњен већи износ и мада нису постојале препреке за одузимање већег износа), дакле ствари малевредности, предвиђене у чл. 259, ст. 1, Кривичног законика. Затим требало je уважити да je дело оптуженог било мотивисано жељом да на тај начин прибави недостајућа средства за набавку животних намирница, и коначно да се у конкретном случају, с обзиром на извршени начин крађе, ради у суштини о изузетно благом начину проваљивања који не упућује на неки знатнији стелен упорности или криминалне воље оптуженог, управљене на извршење дела“ (28). Према томе, закључак из ове пресуде би био да ситно дело крађеизвршено обијањем или проваљивањем не мора увек бити тешка крађа, већ за оцену овог треба узети у обзир и низ других објективних и субјективних околности. Иако je ово схватање такође .противно ошпте усвојеном мишљењу да се ситно дело крађе уошпте не може претворили у тешку крађу, оно je ипак интересантно jep указује на извесну еволуцију праксе судова у овом погледу. Све раније наведене пресуде ствар су посматрале апстрактно и без икаквих ограничена узимале да се ситно дело крађе, извршено обијањем или провалив ањем, претвара у тешку крађу без обзира на разне друге околности извршења дела. Ова пресуда, међутим, већ чини известан прелом у досадаппьем схватању и вероватно неће остати без последица на будући развој праксе по овом питању. Закључак до овом питању био би следећи. Неоспорно je да се случајеви ситног дела крађе извршени обијањем или проваљивањем или уз достојање неких других обележја тешке крађе, појављују као тежа дела од ситног дела крађе без ових обележја. Али са гледишта и на основу данаппьих законских формулација у вези са овим питањем, никако се не би могло узети да се ситно дело крађе, уз постојања неког обележја из чл. 250 Кривичног законика, може претворити у тешку крађу. Напоменимо још да je проблем размахрани у оквиру других законодавстава и да je негде излаз из овог нађен у другим законским формулацијама а не у тумачвњу npoiraca о кривичном делу тешке крађе. Тако, например, у Италијанском кривичном законику, чл. 626, ст. 2, налази се одредба по којој не постоји привилегисана крађа (тј. крађа ствари мале вредности) ако постоје неке околности које je чине тешком крађом, и то ако je

(28) Naša zakonitost, 1955, br. 2, str. 89.

222

СУДСКА ПРАКСА