Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

14

једног интереса не остварује тај интерес својом јер није способан да има вољу. У том случају субјект интереса није ништа друго до једна правна конструкција, пошто, стварно, он не може . схватити тај интерес чији je он, сходно праву, субјект, носилац. Тада, уствари, не треба говорити о субјективном праву субјекта интереса већ о ограничењу надлежности одговарајуiiег субјекта воље којн треба да остварује тај интерес. 2. Субјект интереса може бити различит (појединац, заједница лица, установа, која je, обично, призната за правно лице). Ова разлика нема велнки значај с овог гледишта. У свим случајевима правни поредак конструише један типичан интерес који одговара датом субјекту. Ова конструкција ce прави према ономе што стваралац правног поретка мисли да треба да буде тај интерес што je, разуме ce, условљено разним друштвеним и политичким чиниоцима. Исто тако, типичан интерес може бити више или мање одређен, остављајући више или мање слободе субјекту вол»е и надлежним органима да врше свој надзор над остварењем интереса од стране субјекта BOA»6. Овај типичан конструисани интерес разликује ce од стварног неконструисаног интереса субјекта који га лично остварује својом вољом утолико што типнчан конструисан интерес може битн искључиво рационалан, a -ни y ком случају нерационалан. Заиста, правни поредак не може допустити да субјект чији интерес он контролише може бити ирационалан, неразуман. Мерутим, стварни субјект није, разуме ce, увек рационалан, разуман. Он може чак радитн „против свог ~интереса”. Разуме ce, ово je неприкладан начин изражавања. Јер y овом случају, уствари, стварни субјект схвата свој интерес на супротан начин од оног како другн л>уди мисле да треба да буде његов интерес. ..Рационалност“ интереса je caiMO јавно мишљење о дотичном интересу. Ово мишљење je друштвено услов.оено и променлЈИво. Битно je да субјект кадлежностн који остварује тај интерес субјекта неспособног за вољу мора да ради рационално. Он мора да ради не онако како претпоставља да би радно субјект коме позајмљује своју во.\>у кад би овај могао радити, него онако како би овај радио рационално, како би он, према јавном лшшл.ењу или правном поретку, имао да ради рационално. Субјект надлежности, дакле, не позајмл.ује уствари своју вол>у y правом смиСј\у речи тј. он не позајмл>ује садржај своје воље него само моћ хотења, форму воа>е, пошто je њен садржај више или мање јасно н коначно одређен правннм поретком. Према томе, субјект надлежности нема ништа да стварно, садржајно хоће, он нема никакву одлуке он има само да извршп оно што je одређено правким поретком. Ако ce суштина субјекта схваћеног као личност, као онај који може да одлучује, састоји управо y његовој одлуци, y слободном избору између више могућности, онда треба заиста признати да уствари нема никаквог стварног субјекта иза субјекта интереса неспособног за волу. Постоји једна конструкција тог ннтереса, a субјект није ништа друго до његово оличење. Нзсгов стварни садржај ce појавл>ује као одређивање надлежности субјекта надлежности .