Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

воље (личне или нормативне то није од важности за питање које проучавамо) да дела или не дела на одређен начин, док су други тврдили да je та садржнна један правно заштићен интерес. Исто тако je добро познато да ce расправа завршила (бар привремено) на тај начин што ce нашло (Тон) поравнање повезивањем оба спорна елемента, тако да ce субјективно право сХватило као моћ вол>е y циљу заштите и остварења једног интереса. He верујемо да ce може извршити дубл>а анализа елемената из којих ce склапа право и правни поредак. Заиста, ти елементи су воља (моћ делања) и интерес. Чак верујемо да ce обадва ова елемента морају спојити y појму субјсктивног права, упркос критици на коју je наишло ово синтетичко схватање. He може ce, истина, порећи да, као што je критика показала, може бнти случајева где постоји субјективно право, иако не постоји никакав конкретан интерес субјекта тог права. Али против такве крнтике треба подвући да право има y виду управо типичне ситуације, које ce остварују y већини случајева, и да, y једном конкретном случају, конкретан субј&кт може немати интерес те врсте иза субјективног права које му je дато. Тада, управо, он и неће вршити своје право. A могућност да ce своје право не врши управо je оно што субјективно право разликује од обавезе, и та могућност je управо и дата зато што je могуће да конкретна интересна ситуација не одговара "субјективном праву које je створено за типичне ситуације. Дакле, ми ce слажемо са синтетичком теоријом y тврдњи да субјективно право садржи два елемента једну моћ вол>е и један интерес који je схваћен као типичан. Ако овај интерес не постоји, онда постоји интерес који му je супротан и који чини управо да субјект овоје право не врши. Тако ce може ре~ћк да оба елемента увек постоје зајсдпо. Одавде ce може извући један веома зажан закључак y погледу стања које критика синтетичке теорије често сматра као противречје те теорије, Тврдило ce, наиме, са стране теорије интереса, да често постоји субјективно право и онде где постоји само интерес једног субјекта, без икакве воље његове (дете, душевни болесник). У том случају овом субјекту треба да позајми своју вол>у неки други субјект, који je способан да je има, али који сам нема никакво субјективно право, већ ради y име за вољу неспособног субјекта жоји има то право. Овакав став je, међутим, неприхватл.ив. Две ситуације су, заиста, дубоко различите. У првој, субјект има мрћ воље да ради онако како хоће; y другој, правни поредак конструише један типичан интерес једног субјезста који нема способност за вол,у и наређује да тај интерес буде заштићен. Ми предлажемо, према синтетичкој теорији, да субјективним правом називамо само прву ситуацију. Може ce, разуме ce, истим изразом назвати такође и друга ситуација. Али y том случају треба разликоватн два дубоко различита значења овог израза, или две врсте субјективног права, што мо:г:е изазвати непожељну збрку. Према томе, постоји субјективно право y строгом смислу те речи кад je субјект власти, правне воље, истоветан са субјежтом интереса који ова власт воље правнр штити или остварује, кад субјект својом вољом остварује свој интерес. Кад, међутим, таква истоветност не постоји, треба разликовати две могуће ситуације. У првој, субјект воље остварује интерес другог субјекта. Тада овај субјект врши једну надлежност. У другој ситуацији, субјект

13

ПОЈАМ СВОЈИНЕ У СОЦИЈАЛИСТИЧКИМ И КАПИТАЛ. ЗЕМЉАМА