Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НЕШТО О ФИДУЦИЈАРНИМ ПРАВНИМ ПОСЛОВИМА

25

картела- или о нзигравању прописа о стечају, код нас о прннудној ликвндацији, нтд.). но то не мора да буде случај. Ипак ни овде није реч о фидуцнјарном правном послу већ о неком правном односу трајнијег карактера, иако овај однос има сличности са фидуцијарним послом управо због разилажења правног и економског положаја. Ми ћемо ce y даљем излагању ограгаичити на расправљање фидуцијарних послова y ужем смислу, и то не свих пнтања која ce појављују y везн с тим послом. Узећемо само два основна питања и то како изгледа фидудијарни посао гледан кроз појмове имовине и каузе. (1 ). Но, прво ћемо изнети оасвим кратко неке моменте из историје фидуцијарних послова. 2. Прћићемо од римског права јер ту јасно можемо пратити настанак, развој и значај фидуцијарних послова. Романисти ce не слажу y ком je времену фидуција настала. Неки чак тврде да je она постојала већ y времену XII таблица, но за то нема доказа (2). Зна ce, међутим, да дуго времена по настанку она још није била заштићена никаквим правним средством. Судбина посла зависила je од поштења (fides) фидуцијара. Но и ту ce одиграо процес толико карактеристичан за. развој римског права: када су фидуцијарни послови, због економских потреба, учестали, прво ce јавља једна непотпуна правна заштита која ce постепенр усвршава y потпупо уобличени и затптипеии правни однос. Ta непотпуна правна заштита je била тзв. usureceptio fiduciae. Ако je фидуцијант на неки начин, па макар и лукавством, дошао до своје стпари и држао je годину дана, постао би поново власник те ствари узукапијом. (To je била стара форма узукапије за коју ce вије тражио ни правни основ тзв. „законита" државина, ни савесност), Каснија фаза y заштити je било давање кондиције због неоснованог обогаћења фидуцијанта. Тако ако фидуцијар y фидуцији за заштиту потраживања не би вратио ствар по исплати дуга, фидуцијант га је могао тужити због неоснованог обогаћења (3). Тек y I веку пре наше ере јавља ce actio fiduciae (directa и contraria) и тиме je pactum fiduciae, тј. споразум којим су странке при фидуцијарном преносу одредиле економско дејство преноса и обавезу фидуцнјара да ствар врати y својину фидуцијанта, добио своју коначну правну заштиту. Ова actio имала je деликтни карактер утолико што fe повлачила за собом инфамију фидуцијара. Касније je тужба изгубила свој деликтни карактер.

(1) У нашој литератури мало je писано о фидуцији, Имамо само чланак пок. професора Аранђеловића: О фидуцијарним пословима, „Архив за правне и друштвене науке” из 1926, с. 337 и сл., и чланак проф. Јури Штемпихара: Prenos premičnin in terjatev v zavarov an je, „Slovenski pravnik”, бр. 3 —i из 1536. Фидуцију спомиње још y свом чланку „Симуловани (привидни) уговори“ Ђорђе Павловић y „Архмву“ из 1913, с. 282 и сл., као и проф. Константиновић y свом реферату на Конгресу правника y Скошву 1932 „Хипотека на стоци’* (вид. Споменицу о конгресу). (2) Р. Oertmann: Die Fiducia im römischen Privatreoht, Berlin, 1890, c. SO и сл. У to време није било још ни друштвено-економских услова за развој фидуције. (3) Huvelin: Cours élémentaire du droit romain, Paris, 1929, t. 11, c. 81. Ово ie чуднозато за данашње појмове о неоснованом обогаћењу. Међутим, ова установа развијала ce y римском праву казуистички, нарочито y вези са реалним и беизменим уговорима, за које y почетку није било друге санкције.