Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

38

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

економске вриједности (употребне вриједности) већ и друге неекономске вриједности, a то све захваљујући својству новца као опћег еквивалента употребних економских вриједности. Све што на тај начин има цијеиу и што ce подвргава метаморфози вриједности (бар формално, ако нема стварне економске вриједности) може на тај начин постати објект грађанског, трговачког, па чак и прнвредног права, или, што je исто, ож> може постати „ствар" y смислу наведених имовинских права (2). Тако je y старом робовласннчком систему би-о ствар y смислу грађанског права и сам човјек-пронзвођач ( instrumentum vocale). Роб je као ствар био објект власништва другог човјека. Роб je б-ио роба која ce тржи. У капчталистичком друштву више ce не појављује сам човјек-произвсфач као роба и ствар y правном смислу већ умјесто тога његова радна снага. Радна снага je објект власништва самог пролетера који ју продаје капиталисти на кога затим прелази то власништво као употребна вриједност коју он по вољи може да троши. Радна снага je дакле роба која ce тржи као и свака друга иако сачињава интегрални дио личности самог пролетера. Са гледишта права и правног поретка постоје извјесне границе y признавању својства ствари за неке друштвене категорије и ако оне y робноновчаном промету «мају цијену н тржиште. To су моралне границе. Право y својој суштини није ништа друго већ резултат организоване борбе друштва (у класном друштву државе) против вршења неморала. Због тога ово што са моралног гледишта не би требало да буде на продају и да има цијену, не може нн са правног гледишта битн признато као „ствар", тј. као објект власништва, права и обавеза. Тако, например, ако je забрањена проституција, „љубав" не може бити ствар y правном смислу, итд. У друштву са развијеном робно-новчаном привредом постају предмет куповине и продаје и сама права односно правни односи и то y првом реду облигациона права y облику цесије. Већ je античко робовласничко друштво развило институцију цесије и на велико je практиковало, a капиталистички систем развија ову ннституцију y још већој мјери (3). У капиталистичком друштву и сам капитал као такав, тј. као вриједност која доноси њеном власнику вишак вриједности, постаје такођер роба која ce тржи и ствар y правном смислу. Капитал добива цнјену као капитал. Новац као капитал постаје тиме једна специфична употребна вриједност која ce купује и продаје. To je зајмовни капитал. Новац ce и другачије може Kj-повати и продавати као специфична употребна вриједност, напримјер, као инострана валута. На тај начин «овац, који иначе служи као мјерило вриједности, и сам постаје објект, или ствар y правном смислу, илн специфична употребна вриједнсх;т y економском смислу која ce опет мјери новцем. Према томе к облигациона права која ce цедирају, затнм новац као капитал и новац као валута, могу постат.ч и постају ствари y смислу имовинских права. Али док новац као капитал који ce тржи, или новац као валута ипак задржавају своје физичко тијело, тј. нпак су ствари y физичком смислу али са специфичним друштвеним функцијама, дотле једно облигацноно право уопће нема

(2) Леградић: Теорија стварног права и стварно право ФНРЈ, Скопје, 1957, с. 38. (3) Маркс: Кагтитал, Ш, с. 430, 431.