Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

4

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

слободи, не вреди ништа [. ..] званично признање индивидуалног права значи да ce једном човеку даје извесна власт над другим људима. Акциј« ce даје извесна инспирација [. . .] Субјективно право то je човекова моћ: оно je потврда неједнакости". И Рипер овако завршава тај битни одломак y свом делу: „Свако право по природи својој тежн апсолутизму. Релативност права не значи вишта. Право може бити ограничено; али није релативно. Релативно према чему? Ако ce смат.ра да човек своја права мора да врши y складу са друштвеним интересом и да лична повластица претпоставља пристанак заједнице, тада индивидуално право није само потиснутр, оно je укинуто. Субјективно право тада постоји само укслико je кориснр заједници. Треба бити логичан; нли признати апсолутизам индlивидуалног права или поридати да то право постоји" (8). У тим условима, с обзиром да свако субјективно право даје моћ, човек несумњиво «ије одговоран кад поступа: - без кривице, y нормалним границама права, без намере да науди. За прекршај сваке поједине сд ових забрана везује ce; деликтна одговорност учиниоца, недостатак права код учиниоца, злоупотреба права. Трећи услов « његова санкција потичу од моралних захтева наше савести, док тгрва два изражавају саму идеју „права". Релативност права, онаква како ју je замишљао Жосеран, морала je неминовно водит« порицању индивидуалних права. Жосеранова теорија je теорија колективиста, која je y дубокој супротности са политичким наслеђем демократске револуције од 1789 (9). 5. Ове две екстремне теорије, за које ћемо видети y другом делу овог извштаја да ни једна ни другеа не одражавају стање нашег позитивног права, подједнако су противне y својој непопустљивбсти начелима на којима почива сав наш правни поредак. а) У нашем аозитивном праву постоје заиста извесни посебни прописи (створени судском праксом или изрично одређени законима) који оправданост једног акта условљавају његовом сагласношћу са друштвеном функцијом права које тај акт изражава, али je таквих прописа сувише мало да би ce на основу њих могло закључити да су то примене једног општег начела које влада нашим правом. Поређења која стално прави Жосеран између индивидуалних права и надлежности јавних власти погрешна су. По суштини својој, надлежност коју префект или претседннк општине имају за доношење прописа нли наредаба условљена je цнљем за којим je законодавац ншао y напорима ка деконцентрацији или децентрализацији. Префект не располаже правима, он врши једну функцију и да би je вршио наоружан je извесном влашћу наређивања и принуде. Морало му ce забраннти да ту власт употреби y неком

(8) Le régime démocratique..., No 103. (9) Le régime démocratique..., No 121 et 126.