Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

333

ција je била врло тешка пошто су биле под надзором цехова тј. мајстора. После овога се изучава развој правног лица за време прелазног периода из феодализма у капитализам (у Румунији овај период обухвата раздобље од 1784 до 1864) у коме имамо процес прогресивног нестајања правних лица феудалног т>ша и настајања елемената карактеристичних за правна лица буржоаског типа. За време друге половине XIX века имамо већ појаву оснивања трговачких друштава у Румунији са правним персоналитетом, док религиозно фондације престају да играју важну улогу међу правним лицима. У овом делу књиге аутор се критички осврће на различите теорије о правном лицу које су се у овом прелазном периоду појавиле (у Немачкој, Француској, Румунији). Све се ове теорије, истиче аутор, утлавном надовезују на теорију фикције папе Иноцентија IV (Sinibaldus Fliscus) која je настала 1245. Ова теорија садржи двоструку фикцију: фикцију да се правно лице сматра физичким лицем када треба да остварује интересе једног колектива и фикцију да правно лице не мора нужно служити реализациям колективних интереса. Ова теорија je имала за циљ, каже писац, да оправда феудалне односе експлоатације а она je у потпуности одговарала и потребама буржоазије па je била због тога у овој или оној форми прихваћена од буржоаских правних писаца (теорије Савињ-ија, Јеринга и др.). Прелазећи на испитивање проблематике правног лица буржоаског права, аутор подробно анализира различите типове и форме правних лица у капитализму (предмонополистички и монополистички стадия капитализма) истичући да су се типови и форме као и услови постојања тих друштава прилагођавали потребама владајуће класе и гьеним економским и класним интересима. У тој класној условљености аутор посматра и новије буржоаске теорије о правним лицима које се према аутору састоје у еклектичком споју теорије фикције ca теоријом реалности. Тако Мишу (Michoud) дели правна лица „приватног права“ на удружења и установе, а ова деоба, према писцу, проистиче из двеју фикција наведене средњовековне теорије. Комбинација теорије фикције и реалности je y Румунији, како истиче писац, у пракси коришћена за остваривање широког развоја (чак и законодавним путем) правних лица нужних или корисних за владајућу класу и за забране радничких удружења. Ова оријентација се прогресивно појачавала с развојем монополистичког капитализма и кулминизирала je у епохи II светског рата. Најзначајнији део киње je без сумње онај који je посвећен испитивагьу и анализи услова постојања, улоге и функција правног лица у социјалистичком праву HP Румуније. Аутор описује различите категорије социјапистичких правних лица и указује на најважније особености грађанскоправних ворми које се на њих примењују. Статус правних лица je упливисан административним правом због функција социјалистичке државе, посебно њене организатороке економске функције и њене културне и васпитачке улоге. У односима између социјалистичких организација се остварује савршена еквивалентност узајамних престација. За правна лица важи систем норми које се само на њих примењују. Само мали број правила ce примењује истовремено и на правна и на физичка лица. У праву HP Румуније држава се такође појављује као правно лице у односима где она фигурира у својству субјекта права и обавеза. Но њена улога као субјекта у грађанскоправним односима je секундарна ако се упореди са њеним својством титулара државне власти и суверенитета. У ствари главна правна лица социјалистичког типа су, истиче аутор, државне економске социјалистичке организације посредством којих се остварује производња. Оне имају основно место у производил! у својству титулара непосредног права управЛзања и њихова активяост обухвата између осталог многобројне и