Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СТЕЧАЈ И ПАСИВНЕ СОЛИДАРНА ОБЛИГАЦИЈЕ

119

откупљује помоћу стечајне квоте ca места које je заузимао у дугу. Износ тог откупа je, према томе, једнак квоти калкулисаној на номиналну висину у стечај пријавлЈвног потраживања. По једној другој теорији, бране Bravard-Veyrières et Demangea't (31), такође престаје солидарна веза између дужника који падне под стечај и осталих садужника. Разликује ce плаћање солвентног од плаћања путем стечајних квота; у првом случају, плаћањем једног садужника остали ce ослобађају; у другом случају, потраживање повериоца се претвара у право ка стечајну квоту. У погледу права на. квоту, пак, нема солидарности измену садужника у стечају, јер свака маса дугује тотално различите ствари. Стога квота плаћена у једном стечају не може да има никаквог дејства у погледу осталих стечајева Обе предходне теорије оштро су нападане од осталих писана. Оне се сматраЈу погрешним у објашњен.у саме суштине правних односа који настају чшьенидом стечаза у солидарном дуговинском односу. Наиме, солидариост никако не npecraje када Један дужник падне под стеча]. Напротив, она тек у таквој ситуадиЈи треба да оствари своју функцију заштиту права повериоца. Стога су тражена друга објашњења. По једнсм мишљењу (Boistel, Renouard) (32), води ce рачуна о томе да je плаћање дуга вољно примљено од стране повериоца, или je до тога дошло принудним путем као што je случај у стечају. Само вољно примљено испугьеие дуга гаси дуг до примљеног износа. Поверклад који прими отечајну квоту, не може се сматрати да je добровольно пристао на гашење дуга до тог износа. Објашњење није прихваћено у пракси, а ни законски текстови не чине разлику између вољних и принудних плаћања, него између плаћања учшьених пре и после отварања стечаја. Други писци (Demolombe, Ripert) (33) виде у овим правилима комбинацију општих принципа солидарности и посђбних принципа стечајног права. Од момента када je стечај отворен, поверилац има стечено право на суму коју би могао добити по завршеном стечајном поступку. На основу тог стеченог права, потраживаьье повериоца остаје неизмењено, интегрално, без обзира на касније наступеле догађаје. То право које поверилац стекне приликом отварања једног стечаја, задржава и у свим осталим стечајевима, где такође може да учествује са целокупним потраживањем. НЬегово право je утврђено у моменту остварања једног стечаја и касније примљене квоте у другом стечају не могу га више модификовати. Ни ово објашњење, међутим, сви не прихватају. Lyon-Ceanl et Renault (34) сматрају да je оно научног катрактера, док се законодавац руководио практичним разлозима заштите повериоца, који би, у супротном, ризиковао да упркос постојања солидарности или јемства, не добије пун износ свог потраживања. Према овим писцима, закон je само тумачио вољу странака,

(31) Bravard—Veyrières et Demangeat: Traité des faillites et banquerotes, Paris, 1391—2, (цитирано према: Brunet: op clt., no. 1109). (32) Boistel: Cours de droit commercial, Paris, 1890, no. 992; Renouard; Traité des faillites et banqueroutes, 1857.

(33) Demolombe: t, XXVI, no. 336; Ripent: op. cit., no. 2950, p. 395. (34) Lyon-Cean et Renault: op. cit., t. VIII, no. 926, p. 252.