Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

124

од овог треба брижљиво разликовати (2). Заједница тренутна или привремена или чак трајна, није сама по себи брак. То она није чак ни у хипотези уверења њених партнера да je форма необавезна формалност или злоупотреба незнања једног од њих да се брак може закључити само пред одређеним државним органом и у чему се састоји обред венчања, пасе изведе церемонија слична поступку при закључењу брака и представи се као закључење истог, при чему je равнодушно из којих je мотива то учињено. Исто, изгледа, важи mutatis mutandis и у хипотези да се та церемонна изведе, на пример, уз учешће органа неке друштвене или верске организације. Ово резоновање подупиру, између осталог, и ови аргумента : Прво, правка сигурност мора у овом погледу бити апсолутна, јер то захтевајзг многоструки и капитални интереси. Уз то, достојанство и углед брака као основне установе нашег права и стуб људске заједнице мора безусловно бити очувано. Друго, брак се може заюьучити „... само (М. К.) пред надлежним државним органом“ (чл. 26, ст. 1. у вези са чланом 2, ст. 2 in fine Основног закона о браку). Треће, ни једна одредба Основног закона о браку не имплицира могућност да партнери из наведених заједница имају својство брачних другова. Четврто, однос настао венчањем по верским обредима и уређен црквеним прописима није, у смислу Основног закона о браку, уопште брак. БЬегова важност не прелази границе вере и савести. Да би се та препрека уклонила неопходно би било да он може произвести бар правке последице које може произвести непостојећи брак. То, међутим, није могуће. Ступањем на снагу Основног закона о браку укинути су сви државни прописи о браку, а тиме су ео ipso за државно подручје престали важити и прописи верских организација који су примењивани; до 9. маја 1946. на основу аброгираних државних прописа о браку. Но, у домену брака примењивани су и други прописи осим оних на које су упућивали државни прописи и отуда je Основни закон о браку, у тренутку регулисања брачних односа на један нов и за све грађане јединствен начин, генерално одредио да примена свих тих прописа не може произвести никакве правке последице брака (чл. 3.) (3). Најзад, законодавац, je j едино конвалидирао непостојеће бракове који су закльучени само уз суделовање службеника стварно надл’ежног државног органа за склапање брака, јер, ако je ишта потреба друштва, онда je то, безбели, игнорисање чињеничних заједница (4).

(2) Наравне, законодавац може уредити брак и тако што би се појам брака проширио и на фактичку заједницу (в. о томе: М. Константиновић : Реформа брака у СССР-y, Београд, 1945,). (3) Има аутора који сматрају да се овде ради о непоетојећем браку. Тако, например, А. Прокоп: Коментар Основном закону о браку, Загреб, 1953., с. 117; Р. Луки'ь, у свои делу Теорија државе и права (теорија права), Београд, 1957., на стр. 156 чак вели да je ништав брак онај брак „који није склопљен код надлежног одбора него у цркви“. (4) Законом СР Србије („Службени гласник CPC“ бр. 53/48) конвалидирани су, уколико су испуњени услови предвиђени у закону, бракови склопљени пре 9. маја ]946 ко ј има je по ранијим прописима била оспоравана пуноважност. Уредбом о конвалидацији бракова од 23. марта 1928. такође су оснажени бракови који су склопљени на подручју Војводине и Међумурја у времену од 15. октобра 1918 до ступања на снагу разуме се,ако су испугьени у уредби одређени услови пред надлежним верским органом и у форми односне вероисповести или пред ненадлежним државним органом. Ово, међутим, није аргумент против изнете тезе, између осталог, ни због тога што се ради о браковима закгъученим пре 9. маја 1946.