Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ИСПОРУКА РОБЕ С НЕДОСТАЦИМА У КВАЛИТЕТИ

139

томе нити одустати од уговора, ако je испорученом робом располагао у своје име и за свој рачун и ако разлика у квалитети не прелази границе уобичајеног одступања, изузев кад уговор садржи. одредбу „без толеранције'‘ или сличну одредбу нису такве природе да би се на основу њих могао засновати принцип ограничења купчевог избора. Ради се о изузецима везаним уз понашање купца, односно уз схваћање промета о испуњењу уговора. У првом случају купац није потпуно ограничен, јер може увијек одустати од уговора, док испорученом робом није располагао у своје име и за свој рачун, У другом, ако није другачије уговорено, испорука с уобичајеним одступањем у погледу квалитете не може бити основ за одустанак од уговора. У противном, то би било супротно принципу равнотеже интереса и коректности у пословним односима. Границе овог одступања одредиће пословни обичаји поједине бранше, што значи посебни пословни обичаји који хијерархијски долазе до примјене прије Опћих узанци. Ипак сматрамо, да и поред тога купац не може у сваком- случају одустати од уговора. Постоје, найме, ограничења која иначе сусрећемо и у другим правима па и у Опћим узанцама за промет робом. Прво ограничење треба тражити у примјени поштења и савјесности, а друго у постојању посебних пословних обичаја којима се .то право искључује. Швицарски Закон о облигации ама (чл. 205 ст. 2) садржи ограниченье купчеве могућности избора права на раскид уговора, препуштајући да то судац према околностима сам оцијени. Овакво отворена и широка формулација без одређеног критерија у који би се странке могле унапријед поуздати као и сучева ретроспективна оцјена страначког избора не чини нам се најпогоднијом за потребе трговине. Овдје се одредба Опће узанце бр. 3 показује прикладнијом. Начело поштења и савјесности које je y њој садржано темељни je принцип читавог уговорног праёа којег се странке морају придржавати у пословима промета робом. Оне се стога не би могле позвати не неку од Опћих узанци, ако би њена примјена у конкретном случају произвела посљедице које су му противне. То ће бити случај и с опредјељењем за право одустанка од уговора увијек онда, кад би оно било с тиме у супротности. Иако je одлука о избору права препуштена самим странкама, коначна оцјена извршеног избора je, найме, и код нас препуштена суду који може поводом евентуапног спора овакав избор сматрати невальаним. Стога би став судске праксе могао знатно утјецати на понашање уговорних страна. Становиште које код ограничавања избора заузима талијанско право није стране нашем праву. Талијански грађански законих (чл, 1492), найме, онемогућује раскид уговора у случају кад то обичаји код појединих недбетатака пскључују. Тlако то није на овакав начин предвиђено у Опћим узанцама, исто рјешење се примењује и код нас. Уколико je неким посебнйм пословним обичајем могућност одустанка од уговора код неких недостатака иешьучена, такав ће се обичај примијенити прије Опћих узанци, а то значи да ће се њиме ограничити избор купчевих права. Стога такво ограничение није потребно уносити у Опће узанце, јер уколико je