Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНЛЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

72

ПОЈАМ, ФИЗИОНОМИЈА И ПРИРОДА ОБЈЕКТИВНОГ АУТОРСКОГ ПРАВА

1. Објективно и субъективно ауторско право као правки појмови нису у правној теорији довољно разграничени. То се особито запажа у расправљањима о појму и предмету ауторског права, као и његовом месту у правном систему (1). Мешање појмова объективно и субјективно ауторско право доводи до нејасности и то не само ових појмова него и других о којима се у вези с њима расправља. Осим тога, појмови обејктивно и субъективно ауторско право нису, посматрани узајамно, ни сразмерно обрађени. Много више су обрађени појам, предмет, садржина, природа и карактеристике субјективног него объективног ауторског права. Међутим, с обзиром да субъективно ауторско право има свој извор у объективном ауторском праву, то се обрада основних пипаша овог вида ауторског права намеће као неопходност за боље разумевање субјективног ауторског права, а у првом реду обрада појма, физиономије и природе објективног ауторског права. 2. Кад се говори о објективном ауторском праву мисли се на ауторско право као скуп правних норми или, друкчије речено, на ауторско право као облает права. Ову облает права чине правые норме поводом ауторских дела као интелектуалних произвола у области књижевности, науке и уметности. Према томе, објективно ауторско право односно ауторско право као облает права je скуп правних норми поводом ауторских дела у области књижевности, науке и уметности. Правке норме које чине ауторско право, с обзиром на порекло и начин настанка, имају унутрашњи и међународни характер. Унутрагшье ауторско право чине правке норме које доноси одређена држава, a међународно ауторско право правке норме које настају споразумом више држава (најмање две). Сходно томе, говори се о унутрашњем и међународном ауторском праву. Међутим, ову поделу ауторског права треба условно примити. То стога што ауторско право, било да се састоји у правним правилима које поставља поједина држава било у правним правилима која настају као резултат споразума више држава, представља део правног система државе у пцтању, јер међународни споразум ратификацијом постаје саставни део ньеног правног система. У области ауторског права нема, дакле, међународних норми које би аутоматски биле примењиване на територији појединих држава без њиховог пристанка, односно против њихове воље. Према томе, подела ауторског права на унутрашње и међународно представља, правно посматрано, систематику која се врши у оквиру ове области права. Иначе, ова облает, посматрана као целина, представља део правног система одређене државе. Међутим, ако се изађе из оквира формалноправног посматрања ауторског права, запажа се да подела ове области права на унутрашње и

(1) В. на пример: Др. Војислав Спаић: Ауторско право, Сарајево 1957, с. 11—30; Нравна природа ауторског права, Годиипьак 111, 1955, с. 207 —234; Др. Alexander Elster; Urheber und Erfinder Warenzeichen und Wettbewerbsrecht, Zweite Auflage. Berlin und Leipzig 1928, S. 60 и 85 —91; Bussmann—Pietzcker—Kleine, Gewerblicher Rechtsschutz und Urheberrecht, Dritte Auflage, Berlin 1962, S. 317 и следеће.