Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ОБЈЕКТИВНО АУТОРСКО ПРАВО

међународно има и одређен значај. Наиме, међународна ауторскоправна правила, једном створена, имају споствени живот. Она се стално по обиму и садржини развијају с тенденцијом да ce наметну као нешто што држава треба да прихвати, по чему треба да поступа и у складу с чим треба да формира своје унутрашње ауторскоправне норме. 3. Ауторскоправне норме односно, друкчије речено, правке норме поводом ауторских дела у области књижевности, науке и уметности'могу да буду по својој природи различите. Оне могу бити приватноправне (2), управноправне, кривичноправне и, евентуално, друге природе. Поставлю се питање које од њих условљавају постојање објективног ауторског права као правке области или, друкчије речено, које од кьих чине срж ауторског права и одређују његову физиономију, а у вези с тим и питанье природе ауторског права као области права. У законодавству није редак случај да се у законским актима поводом ауторских дела налазе заједно и приватноправне, и управноправне и кривичноправне норме или пак неке од вьих (3). Исто тако у правној теорији, особито у општим делима о ауторском праву, je такође уобичајено да ce говори о сзим нормама у вези са ауторским делима без обзира где се оне налазе; у прописима о ауторском праву или у кривичним законима (4). При упоређењу обима појединих врста норми поводом ауторских дела уочљиво je да претежан део чине приватноправне норме. Управноправне, кривичноправне и евентуално друге норме чине незнатан део. То исто се запажа и при упоређивању излагања о по ј единим врстама правних норми у делима о ауторском праву; излагање о управноправном и кривичноправном виду регулисања чини незнатан део. Незнатност обима других врста правних норми поводом ауторских дела у односу на ауторске приватноправне норме омогућава да се, ради комплексности правке заштите, правнотехничких и других разлога, обухвати истим правним актом (законом, уредбом и др.), поред приватноправ-

(2) Изрази „приватноправан“ и „приватно право“ су у овом раду употребљени као по д мови који треба да означе врсту правних норми или облает права у односу на друге врете правних норми и облает права. Друкчиде речено, они треба да означе разлику у природи правних норми и области права која постоди у правном систему пзмеђу тзв. приватноправних и давноправних норми односно између тзв. приватног и давног права. С обзиром да све правне норме потичу од државе, односно влададуће класе, то изрази „давно право“, „приватноправан“ и „приватно право“ нису погодни да означе дедну од унутрашњих класификацида правних норми и области права у правном систему. У недостатку бољих, послужили смо се уобичаденим изразима с тим што изразе „приватноправан“ и „приватно право“ не треба схватити у емиелу да постоди право коде ствараду подедини субдекти права насупрот друштвено-правном систему и независно од њега.

(3) В. на пример: наш Закон о ауторском праву од 1957, „Сл. л. ФНРЈ" бр. 36/1957; немачки Закон о ауторском праву на књижевним и музичким делима од 19. VI. 1901 и Закон о ауторском праву на делима ликовне уметности и фотографидама од 9 дануара 1907; аустридски Савезни закон о ауторском праву на кньижевним и уметничким делима и о сличним заштићеним правима од 9 априла 1936, са изменама и допунама од 14 дула 1949 и 8 дула 1953; совдетски Основи ауторског права СССР од 1928 и Ауторско право РСФСР од 1928. Сви наведени страни законски текстови обдављени су у издању Института за упоредно право у Београду под. називом „Закони о ауторском праву“, серида Е, брод 19, свеска 111, Београд 1959.

(4) Б. на пример: Др. Водислав Спаић: н. д.; Dr. Eugen Ulmer, Urheber und Verlagsrecht, Zweite Auflage, Berlin Göttingen—Heidelberg, 1950; Bussmann —Pletzcker —Kleine: н. д. ; Dr. Alois Troller: Immaterialgüterrecht, Band 11, Basel und Stuttgart. 1562; H. Desbois; be droit d’auter, Paris, 1950; La propriété littéraire et artistique, 1953; M. В. Гордон: Советское авторское право, Москва 1955.