Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

82

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

рократског апарата, тако да крјем IV века долази до кодификације императорских конституција (16). У источник деспотијама, према сачуваним документима, нормативна активност je, изузимајући Византију, оскудна. Ипак, баш сами расположиви подаци су толико оскудни да не можемо повући довољно поуздану паралелу у том погледу. С друге стране, доминат je био далеко краћег века него развијени бирократизам деспотија, тако да није имао толико времена за разрастање бирократије. Исход овог размишљања je да ништа сигурно на таквом стушьу уопштавања не можемо одговорити на питање ко je више бирократизован доминатски Рим или неточна деспотије? Кад би наставили још конкретније уочили би да су у по ј единим обележјима, која су на први поглед слична, царски Рим и деспотије различити. Док бирократизам у деспотијама није стигао до врхунца, самоуправа je у сеоским заједницама била развијена вероватно приближно градској самоуправи у принципатском Риму. У том Риму урбанска цивилизација je предаьачила. У доминату се сличност утолико повећава, што децентрализовано село потискујеград који je лишен самоуправе, али je бирократизам на врхунцу, што разликује доминатски Рим од деспотије, зато што врхунац бирократизма у деспотијама битно потискује самоуправност сеоских заједница. У апсолутној монархији je успон бирократије стезао феудални децентрализам и градску самоуправу на све ужи простор друштвених односа. У светлу овог рашчлањивања Чепменово тумачење јавне управе царског Рима испада у многоме фиктивно. Тако, например, он каже да je већина императора „остала претставницима државе и извлачила, имала и вршила своја овлашћења у име и у интересу државе, тј. народа” (17). Уствари je римски император, као и његов колега у источној деспотији, односно у апсолутној монархији, био, бар као формално-правни сопственик земље, у чему je много ефикаснији од средњевековног владара, аутократски руководилац бирократизованог апарата. Тешко je повлачити паралеле у погледу шефа државе између источник деспотија, царског Рима и апсолутне монархов. Формално посматрано државништво je ексклузивно право владара. Његова надлежност je синтеза .нормативно, управне и судске функције (у основним линијама наравно). То je великим делом привид. Највише „слуге” владара деле са њим врховну власт, понекад у толикој мери да му постају такмаци који по неки пут и успевају да га евргну. Идеолошки корен владаревог апсолутизма je у његовом положају у религиском поретку, који има толики утицај да je Ф. Де Куланжа завео на мисао да je религија у античкој држави првенствени друштвени чинилац (18). Утицај вере je највећи у источним деспотијама, мањи у апсолутној монархији, a најмањи у царском Риму до примања хришћанства. Дивинизираност владара античке источне деспотије je већа него код римског императора. Апсолутни монарх није обоготворен, као ни владар средњевековне деспотије, али му се, сходно традицији из зрелог феудализма, приписују натприродна својства. Таква

(16) В. Др. А. Вајс Др. Љ. Кандић: Основи опште историке државе и права, I, Београд, 1962, с. 77—78.

(17) В, Chapman: The Profession of Government, London. 1959, p. 9. (18) В. Ф. Де Куланж: н. д., в. посебно „Предговор“ Др. Р. ЛукгЉа.