Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

320

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

в) Y вези с друштвеном својином јавила се и теорија по којој су сви субјекти у Јутославији, сва физичка и правка лица, тихулари те својине, и то као сувласници, тако да сваком субјекту припада одговарајући идеални део. Ако тих субјеката има, на пример, двадесет милиона, онда сваки од њих има двадесетмилионити део (1/20.000.000) Ово схватање потпуно одудара од стварности. Тер многи субјекти, пре света грађани, немају никакво право на стварима у друштвеној својини, и добро je што га немају. Тер, кад би га имали, они би могли, с једне стране, своје идеалне делове да отуђују, да стављају у промет, а с друге стране, да траже да своје идеалне делове путем деобе ствари у друштвеној својини претворе у реалне и на њима се конститушпу као власници. Ако би им ове консеквенце сувласништва биле ускраћене, онда правно прокламовање сувласништва не би имало никаквог смисла. Теорија о друштвеној својини као сувласништву свих субјеката у Тугославији неупотребљива je за уношење одговарајућих одредаба у грађански законик. Тер, кад би била усвојена, питање je шта би, у ситуацнји која би наступила, остало од друштвене својине?! Уосталом, ову теорију данас више нико озбиљно не узима у обзир као теорију која може ма чему корисном да послужи. г) По схватању једног дела теорије, друштвена својина je свачија и ничија, тј. она у извесном смислу припада сваком субјекту у Тугославији, јер сваки има непосредне или посредне користи од гье, и не припада никоме, тј. ниједан субјект није њен титулар, ако се посматра као целина. Овом схватању се чине два основна приговора: прво, да својина означава непосредну припадност ствари, а не корисност од ње; друго, да ствари у друштвеној својини нису раздељене на све субјекте у Тугославији и, према томе, не припадају свима, већ су углавном раздељене и припадају одређеној категорији субјеката социјалистичким правним лицима. Теорија о друштвеној својини као свачијој и ничијој такође није употребљива за израду грађанског законика. Она не представља ништа друго до социолошко-економско гледање на друштвену својину и њену улогу у друштву. Међутим, ова улога се може везати за сваку својину, јер свака својина даје одре Вену корист, и то неком непосредну a неком посредну, и тако омогућава функционисање и живот одреВеног друштва. МеВутим, храђански законик треба да садржи јасне одредбе о томе ко и каква непосредна права има у вези са стварима у друштвеној својини. д) По доношењу Устава СФРТ 1963. године, развило се схватање у теорнји уставног права да je друштвена својина уставноправна, а не имовинскоправна (грађанскоправна) категорија, и да шгје право својине у смислу субјективног права које би имало одреВеног титулара- По овом схватању, које се наслања на основна начела Устава (одељак 111, ст. 2), друштвена својина као целгша не припада никоме. На појединим стварима у друштвеној својини, или на скуповима тих ствари, поједини субјекти пре света социјалистичке радне организације (правна лица) имају само права (правна овлашћења) утврђена законом. Ова права су често различитог обима и садржине и то, с једне стране, зависно од врсте ствари које субјект поседује, а с друге стране, зависно од врсте субјеката који ствари