Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

453

САДРЖИНА И СИСТЕМАТИКА ЦИВИЛНОГ КОДЕКСА

вору" ( 20 ) није одрсђено Субъективно право (ни као тзв. комплексно право), што она не може ни битй с обзиром да обухвата читав сплет друштвено-економских односа, из тога још не би требало закључити да се у оквиру и на „подлози" друштвене својине не могу да установе извесна цивилна права. Такав закључак чини се да не би био у складу са робном производном и тржишним односима у смислу цивилноправних односа; значи, роба и робни односи затворили би се у „публицистичке" границе са одговарајућим копсекзенцама. Према томе, било би умесно становиште да из друштвене својине „произлазе" нека цивилна имовииска права ( 21 ). Одвојено je питање ко ja су све то права, какав je њихов друштвено-економски смисао и правки карактер. Цивилно право треба да наЬе правне форме и инструменте да на одговарајући начин изрази колико je то нравно могуће непосредан однос произвођача према средствима за производњу, према „акту пронзводње" и према плодовима свог рада, да отклони сметње за њихово остваривање и да, у условима робних односа, пружи заштиту коришћења производних оруђа и произвола рада. Један од таквих инструмената јесте тзв. право коришћења (узето у смислу тьегова садржаја, а не назива). Том праву се у нашем законодавству, правној теорији и пракси придаје карактер стварног права. Смисао стварног права није у исюьучивости и неограничености коришћења и рас-

(20) Вид. Ф. Нигеле, Принципа комунизма, Маркс-Енгелс, Рани радови, изд. Култура, Загреб, 1953, стр. 354.

(21) Кад се каже да су средства за производњу друштвена средства, да она прштадају свима, да се свако може у друштвеном раду њима служити под једиаким условима и сл., или другим речима да „друштвена својина није право", онда je, очигледно, реч о друштвеној својини као општем друштвеном односу. Разумлмшо je да у том смислу друшгвена својина нијс право. Али, под друштвеном својином подразумева се и, у извесном смислу, маса, фонд друштвених средстава за производњу и др. Не само са аспекта друштвеио-економских одиоса већ и са правиог становишта логично je да нико не молсе имати субјективно право својинског карактера на укуиности друштвених средстава (реалних ствари и др.). Међутим, појсдиме одреЬене делове тога „фонда друштвене својине" корнете у производном и другом раду радии л.уди у организацијама удруженог рада, и друти правни субјекти. То коришћење по својој природи у правном смислу може бнти само имовинско тј. цивилно право. Следствен© томе, из друштвене својине (као друштвеног односа) произилазе нека права у погледу ствари што се налазе у друштвеној својини (као фонду средстава). Са правног становишта, што значи съ становишта посебних правно заштићсних интереса (а они реално постоје), друштвена својина као фонд имовинских добара, дакле, не прнпада баш свима и свакоме, и не може се соако, по жељи, њиме користити и служити. (И у самоуправном социјалистичком друштву, \ условима ограничеиосги земљишта, недовољности средстава за производњу и др., носиоци „права коришћеља" у погледу друштвених срелстава имају донекле моиопол који у многоме има елементе приватносвојинског односа. Ynop. М. ТодоровиИ, ОслобаЬагье рада, Београд, 3965, стр. 171). Стога je по себи разумљиво да иоједине организације удруженог рада и други субјекти, у погледу средстава у друшгвеној својшиг која корисге, морају бити правно заштићеии у одиосу на сваку другу организацију удруженог рада, и уоиште у одгюсу на било кога другог. Иначе 6ir био оиемогућсн процес друштвене производгье, размене, расподеле, репродукцијс. Према томе, организаиијама удруженог рада мора се призиати не само уставно право него и цивилно право, . право на ствари", или „право у погледу сгвари". Како ће се то право коиструисаги v m назвати), са гледишта правне заштиге има сскундараи значај. Битно je да оно има тзв. апсолутии карактер, jep само са таквим. правом оргагшзација удрулсеног рада може биги адекватно заштиКена у свом привређивању и у остваривању својих и друштвегшх интереса.