Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

454

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

полагања стварима y погледу којих то право постоји, као „права себичног и самовољног уживања и располагања". Ни за приватну својину у нас не постоји правни режим који би то у свему омогућавао (^). Међутим, стварно право (апстрахујући адекватност термина) има особину која тьеговог иосиоца оправдано ставља у јачи дивилноправни (а тиме и економски j положај. То важн како за субјекте права својине тако и за субјекте хзв. права коришћења. Y погледу ствари којима радни људи y организацијама удруженог рада управљају (у смислу уставних одредаба), они како je речено имају и нека права цивилноправног карактера. Можда не бы било немогуће да се ова цнвилна права конструишу као тзв. релативна права. Али, сигурно je, у том случају носиопи таквих права не би ужинали довољну и потребну заштпгу ни према другим лицима у имовинским односима ни према државним органима. Суштина стварног права јесте у његовој „апсолутности". То се код права својине и права коришћеља пре света испољава у овлашћењу да се захтева повраћај одређене ствари, а то и јесте најважније у тим „апсолутним правима". Кад je у питању држање, коришћење (употреба) и располагайте одређеном ствари, наравно у извесном друштвено-економском па дакле и правном оквиру, радни људи у радним заједницама удруженог рада (као и друга тзв. друштвена правка лица) треба да имају у погледу средстава за производтьу (укључујући земљиште) као и у погледу производи рада извесно право са апсолутним дејством. То je од битног економског интереса за произвођача. То има и велики економски и правно-практичнн значај и у погледу робе што je ставлена у промет. Заштиту са таквим дејством не пружа поседовна (државинска) заштита, бар не у виду иостојеће правые заштите поседа. Ако би се конструясао неки друга об.шк поседовне заштите, он би нужно морао имати елементе неког права на посед ствари, а то у суштини опет значи неко „право на сгвар‘4 дакле ако не по иазиву а оно по садржају ипак „стварно право". IV 14. Y начелу, при разматрању питања које све односе из цивилноправне области треба да обухвати Цивилни кодекс, ваљало би се држати принципа интеграције. Али, као што je напред поменуто, тај приыщш не може се иитегрално применитн. Треба, дакле, узети у обзир и принцип специјализације, a овај има разне аспекте. Има више већих иодручја цивилиоправних односа где би требало да се примени принцип специјализације. Тако нпр. облает пловидбене привреде, области тзв. интелектуалне и нидустријске својгше, менично-чековни односи и др. Специјализацнји може бита места и у погледу оних односа за које се иађе да треба да буду обухваћени Цивилним кодексом. Има, найме.

(22) В. нпр. К. ГЗетван Ы. Воргнћ, Приватна својина у нашем праву (Снмпозијум о друштвеној својшш), Бсоград, 1965; в. и чл. 220. КЗ.