Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

614

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

продавац и произвођач-гарант нису исто лице. Тада се поставља питање да ли je купцу одговоран и произвоВач и продавац и.дн само продавац односно само произвођач. Два су доминантна става у одговору на ово питање. Према једном, произвођач одговара на основу издате гарантије, а продовац на основу законске одговорности за мане ствари. Према томе, обавезе одреБене у гарантом листу треба сматрати самосталним, јер су уговорне стране различите. ( й ). Према другом гледишту, купи,у су одговорни и произвоВач к продавац, с тим што продавац не одговара независно од произвођача, већ у границама гарантије. Овакво гледиште заступлено je у нашој јудикатури. Y једној својој одлуци Врховни привредни суд каже да „гарантии лист који прати робу, a који издаје произвоВач има тај значај и домет да сам произвоВач (не искључујући наравно и продавца) преузима једну самосталну обавезу према крајњем кориснику и купцу његових произвола, али само у оквиру услова унетих у гарантии лист. ПроизвоБач je према купцу као трећем лицу у обавези да изврши све потребно радње да се производ доведе у исправно стање, дакле у стање које би производ према својој намени морао да има у моменту испоруке. Сви осталн захтеви, на које би корисннк производа, као купац, имао право услед утврВених мана, непосредно терете продавца као уговорног партнера купчевог”. ( 56 ) Судови, дакле, стоje на становишту да „када je у питању роба коју прати гарантии лист, купцу су за настале мане одговорни како продавац тако и произвоВач односно увозник”. ( 57 ) Y судској одлуци коју наводимо, Врховни привредни суд стао je на становиште „да хтродавац у односу на купца стоји у непосредној вези и јамчи за вредност извршене испоруке, па према томе он je без обзира на постојање гарантног листа обавезан да предмет купопродаје преда исправно, а када je реч о скривеним манама, да гарантује исправност у року од шест месеци од дана предаје ствари, а уколнко постоји гарантии лист у року који je предвиВен у самом гарантом листу”. Суд у образложењу даље истине да произвоВач, односно увозник, одговара под условима гарантног листа, те да купац има право да постави свој захтев „било према продавцу било према произвоВачу односно увознику”. Овакво стаиовиште Врховни привредни суд изнео je у још неким својим одлукама ( 53 ). Изгледа да je овакво решење најправичније jep се њиме остварује најпотпунија заштита купца, а то и јест вдтљ уговорне гарантије. Закључак. Иако се често истине статичност као карактеристика облигационог права, проучавањем појединих његових института може ce уочити да je оно веома много еволуирало. Одговорност за физичке недостатке ствари свакако je један од таквих. Његов развој je продукт овог века научног и индустријског процеса. Овај прогрес утицао je да се институт заштите од физичких недостатака знатно измени и добије извесне нове облике. Услови одговорности за мане који су оформљени у римском праву я који су преузетн у велике кодификације граЬанског права XIX века, у

(55) Овакво мншљење заступа проф. А. Голдштајн: Привредно уговорно право, Загреб 1567, стр. 319.

(50) Пресуда ВПС Сл. 919/68 од 13. септембра 1968.

(57) SCO XI/3, 1966, Одлука 279 (пресуда ВПС Сл 1424/66. од 19. 11 66.