Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

625

ПРИКАЗИ

вија. темељећи се на основну норму, од првог позитивное устава до индивидуалних правних норми и материјалних аката извршсња. Индивидуална норма, нарочито судска одлука, није при томе резултат силогиз.ма; она je стваралачка конкретизација опћих правних норми ко ja се може само појављиватн у облику силогизма, али чија je бит ипак у вредновању и избору премиса. Иако истине огроман значај и нужност опћих норми, аутор сматра да je пресуда „ сааршена правка норма", једино непосредно примјењивао и потпуно реал но право. С тим у вези Сичес каже (попут Ц. Косија) да се о „правним празнинама” може говорити само у односу на законе, али не ина правни систем будући да судац мора ријешити сваки случај, тј. створыти право и онда кад не постоји законска одредба. Y погл. XIII (стр. 334 —366) расправља се о односу права и државе. Одбацују се као једностране или недовољне натуралистичке, романтичне, хетелијанске, социологистичке, двостране (Јелинек) и чисто нормативне (Келсен) теорије о држави. Посвећујући нарочиту пажњу Келсеиу, Сичес истиче успјепшост његове критике социологистичких и двостраних концепција, али ипак сматра неприхватљивом његову идентификацију државе и права: друштвени процеси који су претпоставка и оквир права јесу уистину метајуридичке појаве, али су толико неопходне за схваћање јуридичког да морају бити поссбан предмет јусфилозофског разматрања. За правника држава заиста постоји само уколико се изражава у правном систему, тј. као јединство свих аката органа у стварању и примјени права, али то јуридичко схваћање није потпуно; држава je прије свега једно повијесно људско дјело, скуп реалних процеса друштвене интеграције с политичким смислом што ce види већ из принципа ефикасности и подршке јавног мнијења као основа правног система. С погл. XIV (стр. 367—384) почиње Сичесова теорија правних вриједности, која обухваћа скоро половину књиге. Y њему ce доказује нужност вредновања, односно оцјењивања и оправдавања права с обзиром на идеалне принципе. Ту нужност потврђује не само стална присутност аксиолошке проблематике у правнотеоријској мисли од питагорејаца до наших дана него и иманентност вредновања у народној правној свијести, у нравно ј идеологи) и и политици, у уставним и другим актима и у конкретном правном одлучивању. Правна норма je увијек, чак и кад je неправедна,нешто ваше од формалног требања: израз опредјељења, избора, селекције могућности понашања, укратко, једна творевина с етичким значењем. Y погл. XV (стр. 385 —392) аутор примјењује феноменолошку гсритигсу емпиризма у области правке аксиологије, доказујући неодрживост емпиристичке и натуралистичке теорије вриједности аргументацијом да свијет чињеница не може давати критерије властитог етичког оцењнвања. Вриједкости су априорне идеје, тј. не проистичу из искуства, али je тачно да се остварују у искуству, најчешће спознају у поводу искуства и да узијек рефлектирају повијесно-искуствене структуре. На тај начин Сичес тежи да ,дгревлада истодобно емпиризам и чисти рационализам”. Међутим, априорност не имплицира објективност: постоји субјективна априорност, као конфигурација психе, и објективна априорност, као важење идеалних принципа неовисно о психичкој увјетованости. Због тога, у оквиру априористичке етике и правне аксиологије настаје основна противност између психологистичких и објегстивистичких концепција вриједности. Y погл. XVI (стр. 393 —421) разматрају се индивидуалистички етички психологизам енглеске школе, Schopenhauer а (Шопенхауера), Schlossmanna (Шлосмана), Loeninga (Ленипга), Freuda (Фројда), Hagerstroma, Perrya (Перија) и других, те социјални етички психологизам Durkheima (Диркема), Levy-Bruhla (Леви-Брила), Savignya, (Савињија), Jellineka (Јелинека). Против психологизма, који брка постојање вриједности са спознајом и осјећајем вриједности и има за посл>едицу етички скептицизам, Сичес наводи објективистичке тезе Шелера и Хартмана и аргументацију којом je Хусерл побијао психологизам у логици. На крају се опширно излаже и критизира вриједносни субјективизам Келсена. Келсен, найме, супротно многим погрешним тумачењима, признаје постојање и важност аксиолошког у правую