Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

67

ЗАБРАНА КАПИТУЛАЦШЕ И ПРИХВАТАЊА ОКУПАЦИЈЕ

Уставна забрана капитулације не противуречи међународном праву. Без обзира што капитулација представља институт међународног ратног права, свака држава je овлашћена да својим грађанима правно дозволи или забрани да се користе тим IШститутом. Неке државе забрањују својим држављанима коришћење тог института, на пример Швајцарска у свом Уставу из 1875 ( 4 ). Међутим, већина земаља правно регулише капитулацију, не у уставу, већ у законима или војним правилима. При томе, по правилу, разликују часну од нечасне капитулације. Нечасна капитулација, по свим националним законодавствима представља најтеже кривично дело за које je, по правилу, предвиђена смртна казна. Према томе, међународно и национално право регулишу институт капитулације аутономно, свако у оквиру свога делокрута. Капитулација остаје институт међународно ратног права, без обзира на став националиог законодавства, а национално законодавство самостално одлучује да ли ће својим држављанима, органима и војним стареппшама дозволити или забранити да се тим институтом користе. Наравне, било би супротно међународном праву када би национално законодавство забранило својим органима и војним старепшнама да прихвате капитулацију противника. Међутим, ниједно национално законодавство таква правила не познаје. 2. Забрана признања окупацијв. Основни разлог за уставну забрану признања окупације je исти као и за уставну забрану признана капитулације: право и дужност одбране земље схваћено као неприкосновено и неотуВиво право ових радних луди и грађана, свих народа и народности Југославије; општенародни одбрамбени рат који се води без обзира на жртве и трајање до коначне победе. Сем тога, савремена ратна пракса и тенденција развоја међународног ратног права указују на неопходност таквог уставног концепта о забрани признања окупације. Ратна окупација je стање ко je настаје када се део или цело подручје неке државе налазе у фактичкој власти стварној и ефективној непријатеља. МеВународно ратно право третира окупацију као фактичко и привремено стање, као чињеницу коју правно регулише, односно за коју важе одређене дужности и одређена овлашћења окупатора. Међународно ратно право за постојање правног стања окупације тражи испуњеље одређених услова, тј. тражи да ратна окупација буде стварна и ефективна. То значи, да окупатор мора бити у могућности да на запоседнутој територији стварно и ефективно врши окупациону власт. Ако оружане снаге државе чија je територија запоседнута, па и становништво те државе, оружаном борбом или отпором онемогућује вршење окупационе власти, правно статье окупайте престаје. Окупација траје само онолико времена док траје стварна власт окупационе војске на одређеној територији и док je та власт у стану да се одржава. Чим окупатор није у стању да власт одржава, правно окупација престаје и окупатор губи сва овлашћења која му правила ратног права признају на окупираној територији. По концепцији општенародног одбрамбеног рата оргаии власти који руководе општенародним ратом не смеју дати могућиост агресору да ста-

( 4 ) Члан 216, швајцарског Устава из 1875. године.