Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

68

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

билизује своју власт на запоседнутој терихорији, не смеју му дозволити да ce територијализира. Органи који руководе општенародним ратом на привремено запоседнутој територији морају својом кондепцијом одбране земље и руковођења отпором онемогућити да до стварне и ефективне окупације дође. Ако се конзеквентно и упорно спроводи општенародни одбрамбени рат, факхички, а самим тим и правно ће ce онемогућити да до саме окупације дође, односно да се власт на привремено заузетој територији стабилизује. Y том циљу органи који руководе општенародним ратом предузимају војне, организационе и друге мере. Агресору ce може онемогућити да на привремено запоседнутој територији успостави стварну и ефективну власт и путем општенародног бојкота. Агресор нема, по правилу, довољно снаге да власт на запоседнутој територији врпш путем властитих органа. Y досадашњој пракси он то увек чини путем домаће управе која наставља ca вршењем својих редовних управних функција с тим што наређења добија од окупатора. У том случају окупатор може вршити стварну и ефективну власт на окупираној територији н ca релативно малим снагама, под условом да je становништво окупиране територије покорно. МеВутим, ако je становништво запоседнуте територије непокорно, ако не извршава нареВења arpecopa већ органа који руководе општенародним ратом на привремено запоседнутој територији, окупатору ће бити потребан огроман број јединица и веома велики властити управни апарат да би остварио стварно и ефектнвно вршење власти. Ако агресор мора да ангажује веома велике властите снаге да би успоставпо власт на запоседнутој територији, он губи доходности које запоседање непријатељске територије ca становишта војне користи иначе пружа. Међународно право не прописује обавезу становништва окупиране територије да извршава наређења arpecopa. Становништво може слободно да бира хоће ли да буде покорно или непокорно. Међународно право само овлашћује окупатора да примени одређене мере према становништву, у нил>у да путем тих мера осигура своју безбедност. До II светског рата постојала je претпоставка да ће агресор те мере применили само онда ако je становништво непокорно. Стога je становништво привремено запоседнуте територије било фактички заинтересовано да се покорава агресору да бп на тај начин обезбедило повољнији третман. Пракса II светског рата и ратова који су вођени после II светскол рата обеснажила je логичную претпоставку ранијих ратова да ће становништво окупиране територије бити у бољем положају ако се покорава окупатору. Начин вршења окупадкје од стране Немачке и немачких савезннка за време II светског рата био je смишљено злочиначки и ишао je ирански и систематскн за уништењем становништва окупираних земал>а и потпуним поробљавањем тих зелгаља. Самим тим, оружани устанак и борба поробљених народа против окупатора била je једина алтернатнва, јединп начин да се становништво спасе физичког уништења. Ca становшпта правилно схваћеног интереса деле привремено запоседнуте територије и њених становника у целини, становништво je заинтересовано да учествује у непосредној борби против агресора у свенародном одбрамбеном рагу, jep je то најбржи а место и ј едини начин да са најмање жртава поново извојује слободу и да се оствари, са општим и појединачни интерес.