Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

71

ЗАБРАНА КАЦИТУЛАЦИЈЕ И ПРИХВАТАЊА ОКУПАЦШЕ

једне стране, и нова ратна техника, нове ковдепције ратовања и с тим у вези измењен положај становышнтва у рату, с друге стране, захтева ново прнлажење питању правне заштите и статуса лица ко ja учествују у рату, односно у ратним дејствима, a немају својство припадника оружаних снага у смыслу позштшног међународног ратног права. Посматрајућп ствари у светлу правне забране рата и ссуде агресивног рата као најтежег злочина против човечанства, као и обзиром на фактичке промене до којих je допью у општем нравном положају становништва за случај рата, може се тврдити да из општих начела међународне заједнице и система створеног Повељом YH произилази да својство припадника оружаних снага имају они који, испуњавајући наређења представника своје легалне власти, учествују у оружаним акцијама против агресора и окупатора, иако не испуњавају све услове које прописују Хашки правилник из 1907. и члан 4. 111 женевске конвенције из 1949. Да би им се то својство признало, било би довољно да раде по наређењу органа који руководе свенародним одбрамбеним ратом (услов организованости први услов члана 1. Хашког правилника односно члана 4. 111 Ж. К.) и да поштују правила ратног права (четврти услов члана 1. Хашког правилника, односно члана 4. 111 Ж. К.). Самим тим они треба да уживају заштиту коју међународно ратно право пружа припадницима оружаних снага за случај да постану жртве рата. Несавремено звучи захтев Хашког правилника из 1907. и члана 4. 111 Ж. К. да припадници оружаних снага морају имати знак распознавања видлив на одстојању и да морају отворено носити оружје (други и трећи услов поменутих одредаба Хашког правилника и Женевске конвенције). Изненадна дејства, маскирање, камуфлирање, препади, ратна лукавства, дејства малих ударних трупа и специјалних ј единица поехали су саставни и битни елементи савременог рата у савременим условима. Зато се данас на међународном плану поставља захтев да се четири услова које члан 4. 111 женевске конвенције тражи да се неком лицу које не припада редовним оружаним снагама призна својство ратног заробљеника у случају његовог заробљавања, прилагоде карактеристикама савременог рата и сведу на оно што je у савременом рату доиста могуће и неопходно. Y том правцу иду и сугестије генералног секретара YH у његовом извештају А 8052 и предюзи експерата на конференцијама Међународног комитета Дрвеног крста из 1971. и 1972. године које су имале задаток да припреме измене и допуне Женевских конвенција за заштиту жртава рата из 1949. и других правила хуманитарног ратног права. Поставља се питање да ли постоји размимоилажење између одредбе нацрта Устава да се припадником оружаних снага сматра сваки грађанин који ca оружјем или на други начин учествује у отпору агресору и горе поменутих правила међународног ратног права (члана 1. Хашког правилиика и члана 4. 111 Ж. К.) по питагьу ко се сматра припадником оружаних снага, а самим тим и по питању које лице из редова становништва које учествује у непријатељствима ужива меВународноправну заштиту за случај заробљавања, рањавања или болести. Одредбе Устава нису једине одредбе које регулишу питање ко се сматра припадником оружаних снага Југославије. То пнтање уређује и Закон о народној одбрани из 1969. године који у свом уводном делу про-