Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

72

АНАЛИ XIPABHOr ФАКУЛТЕТА

глашава као једно од основних начела поштовање хуманитарног ратног права од стране свих припадника оружаних снага. „Припадници оружаних снага Југославије, приликом извоВења ратних дејстава, придржавају ce увек и под свим околностима правила међународног ратног права о хуманом поступању ca рањеним и заробљеним непријатељем”, ■— стоји у уводним начелима Закона о народно] од брани. Из југословенског Устава надаље произилази да су сви органи и грађани дужни да извршавају и поштују меБународне обавезе које je преузела Југославија. Међу те меБународне обавезе спадају и конвендије из области ратног права које je Југославија ратификовала. Према томе, југословенски прописи изричито обавезују све припаднике оружаних снага Јутославије да поштују правила меВународног права о хуманом поступању ca рањеним и заробљеним непријатељем и то „увек и у свим околностима”, дакле, без обзира на реципроцитет. Остала правила ратног права важе за припаднике оружаних снага уколико се налазе у конвенцијама које je Јутославија ратификовала или уколико су прерасле у меВународно обичајно право. Јутословенски прописи (Устав, Закон о народној одбрани) као услов за признање својства припадника оружаних снага траже да се оружане акдије изводе организовано одн. од лица потчшьеыих војној дисциплини. То исто траже и меВународне конвенције (тачка 1, члана 1. Хашког правилника и члана 4. тачка 2. под а) 111 Ж. К.). „Лице одговорно за овоје подчшьене” из тих меВународних конвенпија идентично je ca лицем које командује војном јединнцом односно које руководи општенародним одбрамбешш ратом. Онај поЈединац из редова становништва привремено запоседнуте територије који поступа по нареБењу оних који руководе општенародним одбрамбеним ратом приликом извоВења оружане акције против агресора, дејствује организовано и испуњава први услов члана 1. Хашког правилника односно чл. 4, тачка 2. 11l женевске конвенције. Нацрт Устава, кад у члану 219, став 3. одреБује ко ce сматра припадником оружаних снага, измеВу осталог наводи да je то граБанин који „ca оружјем или на други начин” учествује у отпору против нападача. Важећи Закон о народно] одбрани, кад у плану 10, став 2. дефиннше исту ствар (својство припадника оружаних снага;, тражи, измеВу осталог, да тај граВанин који учествује у оружаној борби, ван састава јединица ЈНА и територијалне одбране, отворено носи оружје. Према томе, сваки граВанин Јутославије, који ван састава јединица ЈНА или територијалне одбране, по нареВењу оних који руководе општенародним ратом, с оружјем или на други начин учествује у борби против непријатеља и при томе се придржава правила ратног права о хуманом поступању ca рањеним и заробљеним непријатељем, испуњава услове Koje за признавање својства припадника оружаних снага траже југословенски прописи (нацрт Устава и Закон о народној одбрани) као и меВународно ратно право (члан 1. Хашког правилника и члан 4, тач. 2. 111 Ж. К. о поступању ca ратним заробљеницима из 1949. године). При разматрању питања да ли су југословенски прописи који регулишу признавање својства припадника оружаних снага сагласни са одговарајућим прописима меВународног ратног права, мора се полазити и од чињенице да по југословенском Уставу не сме доћи до прихватања и при-