Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

83

ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА У СРБИЈИ XIX И XX ВЕКА

Совјет ни je само највиша власт у Србији до књаза (чл. 45), него он „мотри и 4VBa, да се ни најмањему ни највећему Србину не чини каква нибуд неправда; а гди би опазио да се чини, а он ће поитати, и у договору с Књазом уклонит исту неправду” (чл. 47). С друге стране, Устав je начелно допуштао грађанима да се могу обраћати судовима ако су повређена њихова права. По изричитом пропису Устава „сваки Србин и без сваке разлике једнак je пред законима србским, како у одбрани тако и у казни на свим судовима од најмањег до највећег” (чл. 111). Устав од 1835. није био дугог века. Кнезу Милошу коме je Устав био више наметнут, добро je дошло незадовољство великих сила против Устава, тако да га je већ марта 1835. укинуо (»), те и нема података да ш су његова птзавила о одговорности службешгка уопште била у примени. Овај je Устав још изузетно одобравао експропријацију за „општенародщ 1 ползу" али тек пошто се власнику исплати накнада (чл. 120). Као што je већ споменуто ова накнада није резултат одговорности већ давање законом предвиђеног еквивалента. 4. Треки период (од Устава 1838. до Устава 1888). Под утицајем Русије, која je по пнтању Савета тражила примену одредаба Хатишерифа од 1830. јер je хтела да ограничи власт Милошеву, Турска je новим Хатишерифом од 10. децембра 1838. дала Србији тзв, Турски устав. Од Устава 1838. чиновници су престали бити кнежеве слуге већ постају државни службешщи ( м ). Устав од 1838, има мање одредаба о службеницима него Устав од 1835. Он поставла само основе службеничког права остављајући детале каснијим прописима. У погледу одговорности службешгка нема изричитих прописа али се из извесних одредаба јасно може видети да Устав начелно штити права грађана. Тако нпр. у једном члаыу Устав прописује: „Moja нарочна воља јест, да жители Сербије, поданиди моје високе Порте, буду зашчишћени у гьинима доброма, њишш лицима, њиовој чесит и њиовом достојинству, и ова иста вола Царска противна je тому, да какво лице, буди које, без суда буде лишено свои права граждански, или да буде изложено каковому гоненију или казненију каковом му драго, и за то je суждено за сходно законима опшчествени потреба, и началима правде, устројити у земли више родова Судова, за казнити кривде, или за дати правицу свакому лицу јавному или приватному, сходно уредбама, имајући призреније на право и оправданије или напротив на погријешке и повиност сваког предварително судом једним доказано” (чл. 27). Према томе, иако нема изричитих одредаба о одговорности службеника, Устав од 1838. начелно даје право грађанима да могу пред судом штитити сва своја права. У началу за тужбу против службешгка Устав не захтева претходно одобрегье надлежиог државног органа, али изузетно за тужбу против судија захтева ово претходно одобрегье (чл. 21).

(22) С. Јовановић, Уставно право, Београд, 1907, стр. 1; Јаша Продановић, Уставне борбе у Србији, Београд, 1936, стр. 64.

(24) С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада, Београд, 1933, стр. 46.