Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

84

АНАЛИ ПРАВЦОГ ФАКУЛТЕТА

Одговорност службеника за штету проузроковану грађанима добила je своја деталнија правила у Уредби о чиновнидима од 17. марта 1842 ( щ ) и уредби о судијама од 22. фебруара 1844 ( 26 ). Koja су то правила? Према Уредби о чиновницима од 1842. правила су слсдећа: „Свима се чиновницима дужност налаже, да савјесно и справедливо своје званичне послове одправл>ају, и да свако правителствено добро у целости држе и чувају, тако и оно приватнн луди ни на какав недозвољен начин за себе не присвајају. Ако би се какав чиновник нашао, да je од кота у званичном послу мито или поклон узео, да му по томе, а не по дужности, по поретку и справедливости дело предузме ил оконча, или да je правителство или приватне луде у каквом год добру незаконо на своју корист оштетио; то онакви не само службе лишен, него иначе, по величини и струци учшьене н>им штете и указане кривице, строго кажгьен бити” (чл. 9). Шта из овог члана видимо? Службеник одговара лично. Устав одговорности службеника je штета коју je он проузроковао грађанину на незаконит и недозволен начин. Али, одговорност није чисто грађанска већ je спојена ca кривичном и дисциплинском. Ннје пзвршено диференцирање између грађанске, кривичне и дисциплинске одговорности. Уредба о чиновницима од 17. марта 1842. донета je пред крај прве владавине Кнеза Михаила под утицајем високих старешина противника Милоша и Михаила, који су, бранейи уставна начела да су чиновници државни службеници а не кнежеве слуге, у ствари настојали да од чиновништва са гарантованим правима и дужностима створе стуб своје владавине. Тако je баш ова Уредба допринела да Уставобранители спроведу у пракси своју идеју да чиновници уживају ,дгсту правну заштиту као и приватно имање” ( эт ). Уставобранители на власти биће први који неће више бити одушевлени тим тако загарантованнм статусом државннх службеника. ЬЬих je највише тиштало што Уредба о чиновницима није прецизирала дисциплинску одговорност, односно што влади није дато право да отпушта службенике вей je то било исклучиво право суда. И поред свих настојања да се ово стање измени, до краја своје владавине Уставобранители шгсу извршили никакве измене ( 2S ). У пракси одговорност службеника по Уредби о чиновницима од 1842. није дала нарочите резултате. Уколико je долазило до одговорности она je била само кривична одговорност ( 29 ). Посебна Уредба о судијама од 22. фебруара 1844. слично Уредби о чиновницима од 1842. није потпуно издвојила дисциплинску од грайанске одговорности. Иначе за „противзаконо и безсовесно поступање” (тач. 5) судија je, сагласно Уставу (чл. 21) могао одговарати само по претходном одобрењу надлежног државног органа. Сама Уредба о овоме прописује следеће правило: „Но у оваковом случају, где би се стране тога ради на судове и суди je тужити имале, свагда Йе оне на попечителство правосудија,

(25) Зборник закона и уредаба, 11, Београд, 1880, стр. 122.

(2СЈ Оп. цит., стр. 229.

(2”) С. Јовановић, APY ra влада Милоша и Михаила, Београд, 1933, стр. 184. (2S) С. Јовановић, Уставобранители и њихова влада, Београд, 1933, стр. 62—63.

(2э) С. Јовановић, Аруга влада Милоша и Михаила, Београд, 1933, стр. 186.