Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

86

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

55), а други 15. фебруара 1864. године (Зборник закона, XVII, Београд, 1865, стр. 4—29). Y погледу одговорносхи за штету коју би службениди проузроковали грађанима, ови закони нису истоветни. Док Закон од 1861. не издваја потпуно кривичну и дисциплинску одговорност од грађанске, Закон од 1864. први пут то јасно чини. Овај закон од 1864. доноси прве посебне одредбе о одговорности службеннка за штету коју проузрокују грађанима. Оно што je заједничко и једном и другом Закону јесте потврђивање правила да грађанин не може тужитн службеника без претходног одобрења надлежног државног органа. Раније je ова тзв. административна гарантија штитила само судије и службенике који би на захтев суда вршили какве радње а сад и све остале службенике. Ова административна гарантија штитила je службенике од граВана, али уједно била и оруБе у рукама владе jep je поред права отпуштања службеника сад ова добила и дискреционо право да против чиновника, на захтев оштећених граВана, допушта покретање судског поступка за остварење права на накнаду штете. Закон о чшговницима грађанског реда од 24. марта 1861, je истим прописом предвидео кривичну и грађанску одговорност. То се најбоље види из одредбе Закона која прописује извесна правила ове одговорности и гласи: „Никакав чиновник неће смети без одобрења надлежне власти удаљити се изван места свое дужности,’или, ако je у месту надлежателства у ком ради, престати на дужност долазити без законооправдателни узрока. Кои би тако урадио, сматраће се да je службу оставио, ако би овако недозвол>еним одсуством чиновника каква штета, зло аш незгода за државну службу, или за кога другог породила, имаће се чиновник поред казне, коју би према својој кривици по прописима Казннтелног законика искусно, још и на накнаду штете осудити” (§ 15). Као што се из наведене одредбе види одговорност je и кривична и грађанска. Y погледу административне гарантије службеника пропис je следећи: „Злочинство аш преступленије чгшовника у званичној дужности због кога би чиновник имао под суд доћи, извиђаће мешовите комисије, саставл>ене из лица оног попечительства, под кога ведомоством окрнвљујући се чиновник стоји, и по једног из струке ко ja два друга попечительства, ко ja Попечитель, који Комисију захтева, према потреби за сходно нађе одредити. Претседател ко.мисије не може имати ниже звање но што га има онај коме се комисија одреВује. YnmbeHO тако нзвиђање одостовериће дотични Окружни суд, и потом спровест' ће се од Комисије оном Попечительству, које je Комисију саставило, a ово ће, ако га за крива наВе, учинити књазу npeAcxaßAbeifflje, да се окривљени званичник или чиновник под суд да и преко Попечительства правосудна одредити суд (§ 44), који ће речено дело судити” (§ 49). Према томе, да би службеник био изведен пред суд по Закону од 1861. године потребно je било да на предлог Попечитеља правосудна кнез о томе нзда одобрегье. По овом закону службеник je за дела извршена изван службене дужности одговарао као и остали граВани (§ 54).