Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

89

АКТУЕЛНИ ПРАВЫЙ ПРОБЛЕМЫ УПРАВЉАЊА ДРЖАВНОМ ПРИВРЕДОМ

5. Поред макроекономских проблема у програмима реформа важно je такоЬе питање органа појединачпих привредних субјеката и организације управљања у оквиру тих субјеката. Посебна je пажња обраћена на положају директора привредног предузећа и обједишења. Нарастање нових обушка сарадње директора с политичким, друштвеним и професионалним инстанцијама, облика који су оснивани на правном принципу или обликовани узансама, ослабило je монократски принцип руковођења. Y таквој ситуацији често je било тешко одредити ко на крају доноси у предузећу привредне одлуке и ко за њих одговара. С обзиром на то сада се тежи придавању правилног смисла монократском принципу. Први симптом ове тенденције био je политичког карактера. Објављено je посебно писмо председника Министарског већа које реактивира одговарајући ранг директорског положаја. Основни цшь овог документа било je осигурање оперативности деловања и појачања дисциплине рада. Правни симптом промена била je одлука Министарског већа од 1972. године о проширењу права директора индустријских предузећа и обједињења општедржавног значаја. Ова je одлука израз тенденције промена које се врше и у другим ресорима (нарочито у граВевинарству), углавном на основу унутраппьих министарских уредаба, због тога je њен значај општији. Y пореВењу са досадаппьим прописима упућиваним предузећима, ова je одлука упућена непосредно директорима као својеврсним предузетницима. Она не обухвата свеукупност директорских компетенција, пошто и не кодифицира све прописе који важе у тој области. Прерано je join да се они потпуно регулишу. То зависи од дефинитивног одређивања хтравне позиције самог предузећа и обједињења. Ако се прихвати принцип да предузеће може да врпш своју делатност ј едино у ограниченом, за гьега одреВеном делокругу, онда постаје неопходно да се путем правних прописа утврде његове појединачне компетенције. МеВутим, ако се при хвати принцип да je предузеће основна јединица управљања, онда je оно генерално опуномоћено да врпш сваку делатност (без потребе детаљног набрајања компетенција), нскључујући једино послове за које изричито задржавају право виши стушьеви управљања. Наравно, тај друга облик обезбедио би предузећу знатно већу самосталност. Анализа досадашњег законодавства доводи до закључка да су радије претпостављене ј единице оне које управл>ају на основу опште компетенције, меВутим предузећа могу да врше једино делатности за ко je су изразито овлашћена. Дакле, засад ново правно регулисање тежи проширењу ових овлашћења. Проширење директорских компетенција иде у више праваца тиче се планирања, унутрашње организације управљања, инвестиција, политике запослења. Y следству ових промена директор постаје стварни орган управе који у одреВеној области располаже основним руководећим функцијама. Битна сврха нових правних решења je повезивање директорских компетенција са одговорношћу за њихово остварење. Реч je, пре свега, о одговорности која произлази из организационе повезаности предузећа (као последица вертикалног система управљања), дакле, о одговорности