Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

90

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

према јединиди којој je предузеће потчшьено и према органу који je именовао директора. То je најчешће обједињење и његов директор (генерални директор). Ова je одговорност независна од материјалне (грађанске) и кривичне одговорности. Y позитивном праву долази ту до извесних недоречености, јер директори предузећа не подлежу службеној прагматици државних службеника, него су истовремено службено потчигьени претпостављеним органима и могу да се разрешавају дужности на основу декрета о предузећима (независно од могућности престанка радног односа на основу прописа радног права). Према њима могу да се примене у административном поступку и финансијске санкције (нпр. задржавање или смањење премије), као и облнци службене одговорности (нпр. опомена). То je, дакле, административна одговорност. И поред експонирања принципа монократског руковођења нису смањене компетенције колегијалних органа радничког самоуправљања, где још увек остаје на снази закон о радничком самоуправљању од 1958. године. Посебна je дужност директора да сараВује са друштвеним органима и поштује њихова законска права. Ипак, с обзиром на велике привредне промене и овде настају нови проблеми. Ново регулисање захтева нпр. друштвено управљање у великим привредним јединицама где долази до извесног удаљивања колектива од управног апарата (комбинати, „велике привредне организације”). Од нових проблема који траже решење треба да поменемо такоВе питање одговарајуће улоге радничког самоуправљања у научно-техничкој револуцији. Дубока специјализација, као и прогрес технике и науке захтевају од менаџера све веће професионалне квалификације. Процес доношена одлука почео je све чешће да се заснива на аутоматизацији, на механичкој обради података. Дакле, тај систем удаљује се од друштвеног начина деловања. То ће убудуће захтевати и ново одређивање задатака радничког самоуправљања у овим врло преображении условима управљања. 6. Y дискусијама о усавршавању привреде наглашава се такоВе проблем улоге локалних органа у управл>ању привредом, то значн, народних савета као територнјалних представничких огана и њжовог извршног апарата. Одржана je подела на предузећа општедржавног значаја (потчшьена министру) и локална предузећа (потчшьена народним одборима). Мења се, међутим, облает локалне привреде и паралелно компетенпија народних органа. Концентрација индустрије често проузрокује потребу за груписање територнјалних предузећа под заједннчком ресорном управом. То има за ЦИЉ и упрошћење система управљања. МеВутим, ситна производња и услуге везане за подмиривање локалних потреба још увек остају у надлежности територијалних органа. То не означава удаљивање народних савета од привредних послова, пошто се истовремено повећава гьпхово индиректно утицање на читаву привреду. Том циљу служе, пре свега, координационе компетенције, у последње време проширене и на просторну прнвреду и инвестиције. Оне представљају један део ппгроко разграђеног система привредне координатное, чија je еврха укидање баријера ресорног система управ.ьагьа и