Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

339

ПРИЛОЗИ

мотиве, али уз истовремено негирање монополских односа. Сви досадашњи привредни системи су такво ј единство обезбеђивали дугорочном универзализацијом интереса титулара и корисника друштвених монопола, а самоуправна привреда je први пут у ситуацији да монополе дијалектички превазиЬе (најпре својинске, a касније, можда, чак и неке природне). Она стога тежи таквом усклађивању економских активности у којима се не изражавају антагонистичке друштвене супротности. Самоуправни споразуми, извесно, нису пут којим се може постићи неко идеално решење, јер таквих и нема, али без сумње представљају логичку и историјску развојну фазу у процесу даље афирмације самоуправних производних односа.

С. Табороши

ПОВРАТАК КЛАСИЧНОЈ ЕКОНОМИЈИ

Превирање у савременој граВанској теорији могли бисмо означихи као сукоб „нео-праваца" економских школа. После снажног утицаја Кејнса ( Keynes-a) у тридесетим годинама, нео-којнзијанска школа није обезбедила себи примат у теоријској економији али je, у познатој детаби о „повратној техници”, приказала противречност и неодрживост нео-класичне школе. Означена као владајућа од времена „маршналистичке револуције”, нео-класична школа je била принуЬена да изврши помицање у свом теоријском ставу; родила се нео-нео-класична теорија. Готово истовремено на теоријској сцени се појављује и нео-рикардијанска школа. Заплет je потпун и указује на оно што су марксиста увек тврдили: ограниченост грађанске теорије да објасни природу и функционисање капиталистичког система. Појава нео-рикардијанске школе која je везана за објављивање књиге Пјера Срафе (Piero Sraffa) »Production of Commodities by Means of Comodities« 1960. године претенциозно je означена као догађај који ће изменити историју економске мисли. V чему лежи извор овом самопоуздању и шта je разлог који je навео грађанску теорију на пут повратка класичној економији? Противно уобичајеном уверењу, нео-класична школа није представљала само реакцију на Марксов теоријски систем, посебну његову теорију радне вредности и експлоатације, него ce уједно потпуно одвојила и од основних начела класичне економије. Њена неспособност да понуди економску теорију која би одговарала економским проблемима XX века побудила je Срафу да свој узор тражи у Рикарду (Ricardu). Дајући зна чајан теоријски допринос Рикардовом систему Срафа je елегантно приказао логику функционисања капиталистичког система. Његово виђење je међутим, ограничено грађанским оквирима, тако да je нормално изостало теоријско објашњење природе капитализма а тиме и његова критика. То je био повратак Рикарду али не и Марксу.