Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

340

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

За марксистичку економску мисао Срафин систем није без интереса. Њиме грађанска теорија на посредан начин рехабилитује све оне теоријске и методолошке поставке које je Маркс преузео од Рикарда и даље их развијао a које су биле низ година под оштром критиком нео-класичне школе. С друге стране, марксисты на Западу су склони да тврде да je Срафа омогућио изналажење решеља за извесна отворена питања Марксовог система, као што су преображајни проблем и непромењива мера вредности. Y наредним поглављнма размотрићемо критику нео-класичне теорије, основне контуре Срафиног система и његов однос према Марксу. II Срафин текст носи поднаслов „Увод у критику економске теорије”, где се под економском теоријом подразумева њен нео-класични изданак. Сама критика je присутна у једном прећутном виду као понуда основных премиса за изградњу система потпуно различитог од нео-класичног. Да би уочили разлику у тим полазним позицијама скицираћемо модел, једног од оснивача нео-класичне школе, Леона Валраса (Léon-a Walras-a). Његов модел, посматран са стране потроппье или потражње, претпоставља друштво у којем сваки појединац поседује природне ресурсе или способности. Њихове предности као потрошача представљене су одговарајућом функцијом корисности чији je први извод позитиван а друга негативан, што подразумева закон опадајуће корисности. Потрошачи купују финална добра максимизирајући корисност под принудом њихових доходака; с друге стране, продају услуге фактора с којима располажу уравнотежавајући некорисност ко ja одатле потиче са очекиваним приносима. На страны производив јављају се произвођачи од којих сваки производи одговарајући производ или врши услуге. Техничке могућностн произвођача изражава производна функција са првгш позитивным а другим негативным изводом, што имплицира закон опадајућих приноса. Произвођачи купују услуге производних фактора уравнотежавајући њихову продуктивност с трошковима и продају крајње производе одређујући њихове количине према ценама на принципу максимизирања профита. Конкуренција изједначава понуду и тражњу на свим тржиштима. Маргинална корисност и маргиналии трошкови одређују равнотежу на тржшпту финалних производи, док маргинална некорисност и маргинална продуктивост то чине на тржшпту фактора производив (8, с. 198). „Мада je тачно, каже Валрас, да се услуге фактора производив купују и продају на њиховим посебним тржиштима, ипак су цене ових услуга одређене тржиштем финалних производа” (10, с. 422). Y тачци равнотеже тржишно формиране цене пронзвол\них фактора одговарају њиховој маргиналној продуктивности. Рад и капитал су заменљиви факторы производње, који се могу хомогенизовати незавпсно од расподеле друштвеног производа. Расподела записи од тржишта. Ако би посматрали несисласични систем са становишта Рикардове теорије, могли би уочити следеће основне разлике. За Валраса je примарно