Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

341

ПРИЛОЗИ

тржиште и у том смислу он наглашава меВузависност сепаратних тржишта; за Рикарда то je производња с нагласком на хехнолошку међузави сност производних грана. ПлаВаие услуга производних фактора (најамнина и профит) одређено je станем понуде и тражње, по Валрасу, те профит настаје као резултат тржишних односа. Капитал се посматра као физичка величина која се може мерити и хомогенызовати без познаваиа стопе профита. За Рикарда капитал je опредмећени рад а профит се формира само у области производње. Расподела нето производа (без ренте) на профит и најамнине je дата ван економије. Укупна маса профита се, пак, расподељује путем цена, које морају да обезбеде једнаку стопу профита и репродукдију у производним гранама. Крајиа тражиа не игра никакву улогу у формирању цена. Једном речју, класична школа наглашава услове производње и у том оквиру трошење рада, док нео-класична теорија то чини с условима потражње који представљају корисност потрошача. Y првих, теорија расподеле и цена je дата на основу техничких услова производње; у других теорија расподеле се уводи у сферу тржшпних односа. Y позадш-ш Рикардове теорије налази се дато техничко стане производне и одре Вене друштвене околности које импилицирају сукоб око расподеле националног дохотка измеВу капиталиста и радника. Због методолошког индивидуализма који друштвене појаве своди на ниво појединачних понашана, у Валрасовом систему фшурира тежња потрошача за максимизацијом корисности и индивидуалних произвоВача за максимизацијом профита. Нео-класична школа je била j едина у нсторији економске мисли која je покушала да третира капиталистичку расподелу на чисто економски начин и у томе није успела. Основни проблем политичке економије капитализма je и даље остао исти: како економски изразити расподелу када je по дела нето производа на масу профита и масу најамнина одреЬена изван економије. Створити систем у којем ће бити решен овај проблем б!ио je и Срафин основни ци/ь. Иначе, друштвена одређеност расподеле код Маркса je јасно изражена. Y његовом систему дата je количина робе неопходна за репродукцију радне снаге ко ja и сама у капитализму нма характер робе, и дата je стопа експлоатације чија висина зависи од односа класних снага. На тим основним друштвеним поставками Маркс je економски изразио расподелу путем цена производив. 111 Срафа наставља традицију класичне школе после прекида дужег од једног века. Аруги куриозитет јесте да je иегова книга писана пуних 40 година и то у беспримерно концизном стилу. „Рикардо у новом руху”, како je Срафу назвао М. Блауг, већ у самом уводу чини важну напомену да иегов економски систем не претпоставља промене у размерами производие нити у пропорцијама произ-