Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

344

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕГА

Y Рикардовом теоријском систему капиталиста унапред предујмљују један део својих средстава за најамнине, које ce плаћају пре почетна процеса производив. Међутим, у Срафе то плаћање настаје post factum, пошто се вишак производи распада на најамнину и профит ( 3 ). При дефинисању егзистенцијалног нивоа најамнина Марк узима у обзир друшхвене и историјске услове живота радничке класе, док je он у Срафиној верзији технолошка величина. Као таква она je у данапцье време незнатна висине, па се овај део најамнине занемарује у даљој анализи. Ако се сада под најамнинама подразумева само њихов променљиви део који се дели из вишка тј. нето производа, тада се логично намеће закл>учак да je најамнина само категорија расподеле и није део производње. Наиме, рад се не посматра као фактор производње. Срафа нема теорију вредности. Y области теорије расподеле за њега je подела нето производи на масу профита и масу најамнина дата ван економије и њега не занима питање детерминације у тој области. Њега занима проблем расподеле укупне масе профита међу капиталистима, и у том смнслу он жеди да докаже да се промене у расподели нето произвола одражавају на цене (које.су у ствари „нормалне цене” или „цене производње”) и да у њиховом кретању нема места утицају понуде и тражње нити промена у размерами производње. Зато Срафа поставља класично питање шта ће се догодити с цеиама и профитима када се при преласку с једноставног на развијен мод ел јавља класа капиталиста као учесник у расподели нето произвола. Он расправл>а тај проблем посматраием тока стопа најамнина од ј единице до нуле. Ако je стопа најамнина једнака јединици то значи да цео нето производ одлази на најамнине. Профита нема па су односи релативних цена различитнх произвола сразмерни количинама директног аш индиректног рада опредмеВеног у тим производима. Y другом екстремном случају, када je стопа најамнине једнака нули, укупан нето произвол припада капиталистгша. То не укида логику система ако имамо у виду да су добра за егзистенцнјалне најамнине укључена у средства за производњу. Типичан случај капиталистичког система јесте, међутим, онај када се стопа најамнина налази измеВу једннице и нуле, одн. у расподели нето произвола учествују и капиталисти и радници. Y односу на првобитни крајњи случај, ово je она моднфикација закона радне вредности у цене производив о којој Маркс говори. Jep ако je стопа профита бито која позитивна величина, немодифицирана теорија радие вредности не може више да објасни кретање релативних цена (нзузев у специфичном случају када je op гански састав капитала једнак у свим гранама). Њнхово кретине одређено je неједнакошћу пропорција измеВу рада и средстава за производињу примењених у различитим гранама, као и од тог односа у производив самих средстава за производњу која су ангажована за добијање тих произвола, итд. Гране у којима je тај однос нижи биће дефицитарне у односу на гране у којима je тај однос виши, које ће постати суфицитарне. Последица je да се меВу њима јављају разлике у стопама

(з) Вишак произвола се тако илшилицитно дефиншие као разлика измеВу бруто произвола и апсолутних потреба производив потрошње.