Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

345

ПРИЛОЗИ

профита. Управо зато промене у ценама и имају задатак да изједначе стопу профита између суфицитарних и дефицитарних грана. Претпоставимо да постоји једна привредна грана која би чинила граничну линију измеВу суфицитарних и дефицитарних грана. Она би имала такав однос између рада и средстава, и исти тај однос у ранијој производњи средстава које она тренутно користн, који би управо омогуЙавао плаћање профита у његовом просечном износу. Услови производив одреВује да вредност њеног производа остаје непроменљива при промени стопе најамнина, нити се вредност њеног производа у односу на примењена средства за производњу мења. Ова грана поседује „критичне пропорције уравнотежења”, које Срафа изражава преко „стопе равнотеже”. Стопа равнотеже се, пак, дефиците као однос измеВу вредности него производа граничне гране и вредности њених средстава за производњу ( 4 ). МеБутим, у стварној економији ни једна грана не располаже захтеваним својствима граничне гране. То je Срафу побудило на стварање тзв. стандардног система, изобором појединих грана или делова грана из стварног економскиг система, који би поседовао тражену особину непроменљивости „стопе равнотеже”. Тиме je он већ дубоко зашао у напоре за стварагье апсолутне мере вредности, чиме je потпуно заокружио теоријски систем класичне школе политичке економије. У стандардном систему однос измеВу вредности нето производа и средстава за производњу остаје непромењен без обзира на кретање стопе најамнина. Услов je да се добра, која чине стандардни систем, производе у меВусобно истим пропорцијама у којима и улазе у производњу. Другим речима, стандардни систем се добија ако се свака производна једначина стварног система помножи јединственим. позитивним мултипликаторима, тако да добра изведеног стандардног система улазе у производгьу и производе се у истим пропорцијама. Стандардни систем чине стандардна добра која представљају непроменљиву меру вредности. Без такве мере вредности немогуће je рећи да ли цене флуктуирају због особености производа чија се цена мери или због особености добра којим се мери вредност других производа. Из тог разлога ваља свако добро упоредити с непроменљивом мерой, која би била недоступна свим оним утицајима којима су подложне остале робе, тј. њихове цене. Другим речима, стандард вредности je једна роба (или њихов скуп) чија je цена независна од промена у расподели и чији услови производње одре&ују општу просечну стопу профита. Најзначајнији Срафин допринос Рикардовој теорији се налази у области мерења вредности. Конструкциј ом стандардног система он je теоријски решио проблем непромешыше мере вредности с којим се Рикардо безуспешно бавио све до своје смрти ( 5 ).

(4) При стопи најамнина једнакој нули „стопа равнотеже" je иста за све гране и одговара максималној стопи профита R.

(s) Y „Принципима" Рикардо заступа тезу да се само оно добро које je произведено у периоду производите просечном за економију као целину може схватити као независна мера вредности стандард независан од промена у расподели произвола на профит и најамнине. Он арбитрарно одлучује да je злато она роба чије су особине најближе захтеваиом