Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

355

ПРИЛОЗИ

y јавности ( 36 ). Но, кориштењем снимка особе за рекламирање произвола уз пропрахно пробу Вену нетачну представу да je плаћено за његову упогребу ( эт ), или публиковањем измишљеног интервјуа, лажно приказаног као да je добијен од особе С 3B ), нису та лица спречена да сама иступе у јавности. Напротив, ни у једном од та два случаја она то нису уопште ни желала. И ту смо зато пред задатком да наВемо уистину повреВено правно добро. Исто je тако тешко сагласити се да je у 18) случају баш право на име то повреВено лично право. Ако оно штити суОјекта од неовлаштене употребе или оспоравагьа његовот имена ( 38 ), повреде неће бити наведе ли се тачно име особе али се нешто нетачно изнесе о њој ( 40 ), као када новина годину дана након стварног закључења брака поново штампа обавест о венчагьу с тачном назнаком имена лица али с измењеним датумом, па се изазове нетачан утисак као да je оно тек сада, када je добило дете ступило у брак ( 41 ). Зато je и ту под питањем понуВена правна квалификадија. Неретко се поближе не идентификује повреВено лично добро, него се као у 13) и 15) случају само говори о повреди општег личног права ( 42 ). Такве поступке вала оспорити не само из теоријских разлога него и зато што су претпоставке пружања заштите псј единим личним правима различите, па неизвесност Koje je лично право конкретно повреВено ствара правку несигурдост. Но, како и покушај да се према постојећем каталогу личних права одреди природа тих случајева остаје без успеха, упит о повреВеном добру постоји и овде. Случајеви 8), 9), 14) и 19) расправљени су полазећи од права на приватну сферу. Упркос различитим дефиницијама (а нарочито споровима о његовом опсегу ( 43 ), извесно je бар да оно забрањује изношење пода-

(36) Посебним личним правом сматра га Е. Helle • Schutz, S. 75. успоставл>ајући следећи однос права на самоодлучиватье с правом на сопствену слику: свако недопуштено објављквање слике вређало би уједно право на самоодлучивање (S. 91), те се правом на сопствену слику штити право на самоодлучивање (С. 174). Н. Hubmann: (Identität, S. 163) мисли, међутим, да се право на самоодлучивање не може статуирати као посебно лично право, јср би његов садржај био повезан с многим другим личним добрима, па оно утолико не би им ало самосталну егзистенцију.

(37) Види случај 11).

(38) Види случај 19).

(30) Yn. литературу на коју упућује L. Enneccerus Я. C. Nipperdey: Allgemeiner Teil, S. 564 Fn. l,a од новије U. Koebel: Namensnennung in Massenmedien, JZ 1966, S. 389 f, R. Dünnwald: Namensrecht und Massenmedien, UFITA 49, 1967, S. 129 ff.

(40) У немачкој судској пракси тај je став присутан још од одлуке у спору Weberslied, објавл.ене у Entscheidungen des Reichsgerichts, Zivilsachen 91, S. 352. Види и L. Enneccerus Я. C. Nipperdey: Allgemeiner Teil, S. 566 Fn. 13, Я. Hulmann: Identität. S. 165—164

(41) Види случај 17).

(42) Я. J. Mertens: (Persönlichkeitsrecht und Schadenrsatz, Juristische Schulung, 1962, S. 261ff, 265) један je од многих који су устали против такве праксе.

(43) О »sphère d'intimité«, »domine personelle«, »secret de la vie privée« види L. Martin: Le secret de la vie privée, Revue trimestrielle de droit civile, 1959, p. 227seq, L. J. Const antinesco: Die Persönlichkeitsrechte und ihr Schutz im französischen Recht, Archiv für die civilistiche Praxis, 3—4, 1960, S. 320ff, 333, MPI: Gutachten, S. 34ff, P. Kayser: Le secret de la vie privée et da jurisprudence civile, y; Mélanges offerts à René Savatier, 1964, p. 405seq. О »Privatsphäre«, »Intimsphäre«, »Geheimsphäre«, »Eigensphare«, »Individualsphare«, »Für-sich-Bereich« код Я. Hubmann: Persönlichkeitsrecht. S. 217 ff. исти: Der zivilrechtliche Schutz der Persönlich-