Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

536

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

поступку (ЗУП) прописао je начело забране „преиначења на горе”. Прописао je начело забране Reformatio in peius као што cv то учинили и Закон о кривичном и Закон о парничном поступку. Ово начело je одступање од начела материјалне истине и начела законитости. То значи да lie остати на снази и у правном промету решење којим je повредом правног прописа признато странци неко право а против кога je странка изјавила жалбу тражећи већи обим права. Поводом жалбе другостепени орган не може по правилу изменит на штету странке такво ожалбенс решење. Ово правило важи у једностраначним стварима а у двостраначјшм стварима са супротним интересима странака ово правило важи када je жалбу изјавила једна страна и то она којој je решењем признато него право. Одступања од капели забране Reformatio in peius. Ипак ЗУП није доследно остао на терену апсолутне заштите субјективних права утврВених или коыституисаних првостепеним решењем, ннје до краја оваквој -заштити подредио начело законитости и начело заштите јавног интереса. Закон je прописао случајеве у којима другостепени орган може поводом жалбе изменит првостепено решење на штету жалиоца. Одредба ст. 2. чл. 244. ЗУП je правки основ другостепено.м органу да може поводом жалбе изменит ожалбено решење и на штету жалиоца у циљу правилног решења стварн, али само из разлога предвиђених у чл. 262, 265. и 266. ЗУП-а. Reformatio in peius Закон изузетно дозвољава када je реч о првостепеним решеньима са таквом правном грешком која се, иначе, као коначна и правоснажна, уклањају из правног саобраћаја применом ванредних правних средстава. Реч je овде, како сматрају неки правки писци, о економичности па се поводом жалбе доноси решење које се иначе може донети употребом ванредних правних средстава. МеВутим, поставка се питање да ли je исто дејство санкдије ако се решенье са истом правном грешком ставља ван снаге у ожалбеном поступку у смислу чл. 244, ст. 2. ЗУП-а и применом ванредних средстава из 4V. 262, 265. и 266. истог Закона. Тачан одговор тражи на се претходно утврди садржај појма „изменит првостепено решење на штету жалиоца”, полазећи од смисла у коме je употребљен у ставу 2. ч\ана 244. ЗУП-а. Упоредо са тим ■од ifflTepeca je утврдити бар приближно овлашћења и обавезе другостеиеног органа у случајевима када мења решенье на штету жалиоца. Та питања поставила je и управно-судска и управна пракса. У једном случају другостепени орган понпштио je решење на штету жалиоца и предмет вратио првостепеном органу на поновни поступак. Разлог за то je била чшьеница да je тим решењем очигледно повређен матернјални пропис у корнет жалиоца (Ст. 2, чл. 262. ЗУП). Врховнн суд Србије поништио je у управном спору то решење полазећн са становишта да je тужени орган био дужан да реши и саму ствар када je понпштио ожалбено решење. У скоро идентичном случају суд je поннштио оспорено решенье, али сада из других разлога. Суд je сматрао да je очигледна повреда матерпјалног прописа разлог за укиданье а не и за поништавање ожалбеног решења, јер тај разлог такво правно дејство mia када се по праву надзора уклања из правног саобраћаја коначно решење са таквом