Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

537

REFORMATIO IN PEIUS Y УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

правном грешком. Y трећем случају, сам другостепени орган je поводом жалбе укинуо на штету жалиоца ожалбено решегье з&Ьг очигледне повреде материјалног прописа у корнет жалиоца и предмет je вратио на допуну поступка првостепеном органу и одлуку, jep je било изгледа да странка уз допуну чшьеничног стања оствари другу врсту права. Суд je тужбу у управном спору одбио сматрајући да другостепени орган није повредио тужиочева законнта права када je укннуо првостепено решење које je донето уз очигледну повреду материјалног права у корист жалиоца. Измена решења обично се састоји из две радње, радње којом ce решење у питагьу поништава и, друге, ко] ом се сама ствар решава на друга начин. То je, дакле, повлачење једног решења и доношење другог различитог од тог, па ново решење делује од када иначе делује повучено решење. Измена може бити делимична, или у целини, зависно од тежине грешке у том решењу, односно зависно од разлога због којег се врши репарахура правног порстка, модифицирањем тог решења, будући да санкцнја записи од тежине мањкавости решења. Зато и одговор на поставлена Шlтања није йети за све ситуације. Разлози за Reformatio in peius и гьихов домашај. 1. У смислу ст. 2, чл. 244. ЗУП-а другостепени орган може изменит првостепено решење на штету жалиоца из разлога наведених у чл. 262. ЗУП-а, По тачки 1, став 1. чл. 262. ЗУП-а поништава се, по праву надзора, коначно решегье које je донео стварно ненадлежни орган a није реч о случају предииђеном у чл. 266. т. 1. овог Закона. Реч je, дакле, о прекорачегьу стварне надлежности у управним стварима. Без сумгье, и другостепешг орган може поништити поводом жалбе решегье са таквом грешком и када то жалба није хражила. У тој ситуацији другостепени орган ће решит саму ствар ако je стварыа надлеясност утврђена у гьегову корист. Значи, поништиће првостепено решегье и сам решит ствар. Међутим, ако он није стварно надлежни орган, онда може да поступи само на начин прописан у ставу 2, чл. 241. ЗУП-а, поништиће првостепено решегье и доставит предмет надлеясном органу на решавагье, jep су правила о надлежности когентне природе. По тач. 2. стаз 1. чл. 262. ЗУП-а погшштиће надлежни орган коначно решегье ако je у истој ствари раније донето правоснажно решегье којим je та управна ствар друкчије решена. Кад je овај разлог повод за „преиначегье на горе” првостепеног решегьа, другостепени орган ништи решегье са таквом правном грешком и тиме штити начела »Non bis in idem«. Ако je другостепено решегье допето по службеној дужности, самим поништавагьем решена je и ствар, односно нема потребе да се доноси ново решегье. Међутим, ситуација je нетто друкчнја ако je решегье донето поводом захтева странке. Поништавагьем се не решава захтев у процесноправном смислу, а странка има процесна права да се о гьеном захтеву увек одлучи, да се мериторно расправи ако je правилно поставлен, да се одбаци ако се не може покренути поступай као и ynÿra надлежном органу и о томе странка обавести. Том праву странке одговарају дужности органа да донесе управни акт на начин прописан у чл. 66, 68, 69. и 125. ст. 2. ЗУП-а или ако je покренуо поступай на начин прописан у чл. 202. истог Закона. У цилу извођења странке из заблуде