Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

538

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да je њен захтев остао нерешен после поииштавања првостепеног решења и ради поштовања њеног права да се о њеном захтеву одлучи, ыогао би да о том захтеву истовремено одлучи другостепени орган и да захтев одбаци. То би било у интересу економије поступка. Пошто ни првостепени орган не би могао да донесе други управни акт сем да донесе закл>учак, онда не би важно приговор у суштинском смислу да другостепени орган вређа начело двостепеног решавања ствари у управном поступку, када у диспозитиву свога решења на изричит начин одбацује захтев странке ради заштите начела Non bis in idem, а не враћа предмет на одлуку првостепеном органу. Y техничном смислу његов управни акт би било решенье и закључак. Y оваквој сшуацкји није прихватљив став управно-судске ираксе по којем када другостепени орган нађе да захтев није требало мериторно расправити већ одбацити, он не може захтев да одбаци својим актом пошто пониппи првостепеыо решење, већ треба да предмет врати на одлуку првостепеном органу пошто првостепени орган у том смислу није донео одлуку. Инсистирати на примени начела права жалбе из чл. 10. ЗУП-а у нашем случају био би пуки формализам који би за последицу имао само продужавагье поступка. Тачка 3, става 1. чл. 262. ЗУП-а садржи разлоге због којих се по праву надзора ништи комплексно решене. То су истовремено и разлози који искључују забрану употребе Reformatio in peius. Другостепени орган може само поништити комплексни акт применом Reformatio in peuius и предмет вратити на поновну хфвостепену одлуку. Он не може да реши саму ствар, jep je то противно природи саме ствари и карактеру самог комплексног акта. Комплексни, збирни аш сложенн управни акти састоје се -од два или више аката или, по другом гледпшту, то je споља гледано један акт који садржи у ствари више управних аката који су срачунати на исти циљ. Ти акти који чине збир сматрају се елементарним или простим управним актима, а да се при том издваја један за који се може рећи да je главки, централни, али чија важност зависи од важности осталих делова збирног акта. По ЗУП-у постоји више врста сложених решена и то je ближе регулисано у ч\. 203. и 204. овог Закона. Када je законом одреЬено да о једној ствари решавају два или више органа, онда je та гьихова међусобна сарадньа испољавана на следеће начине; а) Решење доноси свакн орган а споразумно се одређује којн ће од њих пздати решење уз навођење аката и других органа. б) Решење доноси један орган уз претходну сагласност другог органа. в) Решење доноси један орган уз накнадну сагласност другог органа. г) Решење доноси један орган уз потврду или одобрење другог органа. д) Решење доноси један орган по прибављеном мишљењу другог органа које може бити факултативно или обавезно у погледу прибав.ъагьа, или факултативно и императивно у погледу иоступана по нему. ђ) Решене доноси један орган по предлогу' другог органа (оваква решена се срећу у стварима из пензијског осигурагьа нпр. када се утврbyje пензијски стаж уметнииима).