Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

539

REFORMATIO IN PEIUS Y УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

Y наведеним случајевима недостатак било ког елемента разлог je за поништавање збирног решена. Другостепени орган не може ићи даље од касирања тог решења и у случају када уважава жалбу. Наиме, он мора вратити предмет ради учешћа у одлуди свих партнера на начин утврђен законом. То je Moiyhe само у првостепеном поступку. Према томе, и када другостепени орган уочи да недостаје неки елеменат збкрпог решења или да није у важности, он може само поништнти то решенье и на штету жалиоца, али не може решити и саму ствар. Разлог за поништавање коначног решегьа у смыслу тач. 4. ст. 1. чл. 262. ЗУП-а je повреда правила о месној надлежности па je то истовремено разлог који искључује забрану Reformatio in peius. Све оно што je речено о повреди правила о стварној надлежности вреди Mutatis mutandis и за повреду правила о месној надлежности. Очигледна повреда материјалног прописа, по ст. 2. чл. 262. ЗУП, може да буде разлог да се коначно решење са таквом правном грешком укине по праву надзора. То je случај када се при оцени законитости решена утврди да се на основу чињеничког стања утврЁеног у поступку пре доношена тог решена кије могло да реши правно шгтане на начин како je решено тим управним актом. Нема, дакле, очигледне повреде материјалног прописа у смыслу става 2, чл. 262. ЗУП-а, када се оцени на основу накнадно утврЬеног чшьеничног стана да je правно питане пеправилно решено коначшш управним актом. Стога накнадно утврђено чињенично стане није ни основ за Reformatio in peius. То je законски разлог на основу којег се може да уккне коначно решене са таквом правном грешком применом ванредних правних лекова. Полазећи од становишта да у цил>у економичности другостепени орган ставл>а ван снаге првостепено решене у ожалбеном поступку и када je то на штету жалиоца ако утврди постојане овог разлога, било би логично да и у овом случају он има исти правни ефекат, односно да условљава укидане решена. Тим пре што je активношћу саме странке другостепени орган дошао у положај да врло брзо иза доношена првостепеног решена стави ван снаге то решене. Странка je скренула жалбом паЖну другостепеном органу на решене, помогла му на тај начин на то решене уклони из правног саобраћаја, много раније него што би то било моГуће у поступку примене ванреддих правних средстава. Било би, дакле, и правично да страйка не долази у тежи положај од бнога у коме би се нашла да je решене у пйтану укинуто по праву надзора. То би све упућивало на закључак да другостепени орган у таквим случајевима може iî да укине ожалбено решене у смислу ст. 2, чл. 244. 3¥П-а и да онемогући негово правно дејство у будућности. Тако изведен став у погледу овлашћења другостепеног органа нема упоришта у одредбама ЗУП-а, 'jép у ожалбеном поступку другостепени орган не може да укине ожалбено решене као што то може да учини са коначним решењима. Није исти степей заштите створених правних снтуација првостепеним решењем које je потенцијално изменљиво у редовном поступку н ситуација створених коначним решенима. Y одредбама члана 239 —244. ЗУП-а другостепени орган има овлашћење да одбије жалбу, да понншти ожалбено решене,