Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

541

REFORMATIO Ш PEIUS Y УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

живот и здравље људи, јавну безбедност, јавни мир и поредак или јавнн морал или у циљу отклањања поремећаја у удружено] привреди. Институт ванредног укидања извршних решења погађа коначна и иравоснажна решења која су у моменту доношења била законита, али су због накладно насталих околности, због измењених прилика постала опасна по општн интерес. Таква решења су правоснажна по начелу Rebus sic stantibus. Међутим, било би исправније шворити о доношењу супротног решења због измењених околности него о ванредном укидању извршног решења. Разлози из става 1, чл. 265. ЗУП-а јесу основ за укидане извршних решења без временског ограничена, па би било логичније да то буду разлози за доношење решена са супротним дејством због изменених околности. Пошто je реч о санкцији против решена која су у време доношена била исправна и некад постала и правоснажна, закон je предвидео накнаду стварне штете странци коју je претрпела странка укиданем решена. О висини штете одлучује суд у управном спору и такав спор je претходнн спор пуне јурисдикције, јер томе спору не претходи управни акт органа управе о висини накнаде штете. Разлози из става 1, чл. 265. ЗУП-а јесу основи за преиначене решена у друтостепеном поступку на штету жалиоца. На основу тих разлога другостепени орган може само да поништи ожалбено решене и других ефеката ови разлози немају у ожалбеном поступку. Ако би се, найме, доносило ново решене, захтее би ваљало одбпти, па се нова правка ситуација не би разлиновала од оне стварне доыошенем другостепеног решена. Ови основи не произволе ни правно дејство у погледу права на накнаду штете коју je евентуално странка претрпела поништаванем првостепеиог решена, док такве правке ефекте произволе када су правки основ за ванредно укндане коначних и правоснажних решена. Закон није нигде прописао право на накнаду штете због поништавана решена у ожалбеном поступку. Када je реч о дејству поништавана, сматра се да поншптено решене није ни доношено те да није ни производило правне последние (члан 2оß. ЗУП). Отуда се не би могло ни конституисати право странке на накнаду штете због поништавана у ожалбеном поступку на штету жалиоца опасних решена по општи интерес, a која су постала опасна због настанка ыових околности после доношена решена у питану. Последну трупу разлога који условљавају измену првостепеиог решена у ожалбеном поступку а на штету жалиоца, чине разлози из чл. 266. ЗУП-а. Реч je о правним грешкама због којих се решене са таквом грешком никада не може конвалидирати, не може протеком времена постати законито. То су, како каже академик др Иво Крбек, „мртворођенчад”. Санкција за такву грешку састоји се у оглашавању решена ништавим, па се ниште и све правне последние Koje je такво решене произвело. Забрану „прсиначена на горе” искључују следећи разлози: ако je решене у управном поступку допето у ствари судске надлежности или у ствари о којој се не може решавати у управном поступку, ако би извршене решена проузроковало дело кажниво по кривнчном закону (значи не и прекршај); ако није уопште могуће извршене решена и кад решене садржи неправилност која je по некој изричној законској