Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

544

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТР.ТА

нише јавни поредак руководећи ce двема идејама, које су »sedes materiae целог питања: како ускладити општост, поливалентност и флексибилност једне , каучук’ норме као што je норма јавног поретка са преко потребном дозом правне сигурности са којом правый поредак мора да рачуна” ( 2 ). Избегавањем дефиниције не отклања се, него само повећава непрецизност појхма јавни поредак. Јер такав пут, по мишљењу писца, „води судове у преторску праксу која се у наше време, са гледишта законптости и правне сигурности, не може успешно браыити. Због тога, изгледа, сасвим je оправдана потреба за једном синтетичком фор.мулом која би била руководно начело у раду судова и која би у доброј мери отклонила усамљеност суда у проналажењу садржине и оквира јавног поретка, а тами и спречила евентуалну произвољност или самоволл/ суда у поступку примене појма јавног поретка на конкретне СхУучајеве” ( 3 ). Ради остварења ове сврхе писан даје следећу синтетичку дефиницију јавног поретка: ,Јавни поредак je скуп принципа на који.ма je засновано постојање и трајање једне правно организоване заједнице, a који се испољавају преко одреВених друштвених норми које странке у сеојим односима морају поштовати”. Овај општи појам јавног поретка примењен само на материју уговорних односа добио би следећи изглед: „Јавни поредак je скуп принципа на којима je засновано постојање и трајање једне правно организовано заједнице, a који се испољавају преко одреБених друштвених норми које су у домену предмета и циља уговора тако постављене да их уговорне стране морају поштовати” ( 4 ). Несумњиво да се дефинисањем у науци јавног поретка и других пеодреЬених појмова помаже суду у њиховој практичној примени. Но, и то je важно запазити, не постоји правка обавеза суда да прихвати дату дефиницију, поготову ако о њој нема сагласности у науци. МеВутим, проблем постаје још сложенији када су дате дефиниције и саме врло апстрактне и неодређене, као што je то случај с дефlШlпцlЈо.м јавног поретка. Проф. Перовић истине ~принципе на којима je засновано постојање п трајање правно оргаыизоване заједнице”, Кашгтан (Capitant) указује на „институције и правила неопходна за вршење и добро- функционисање државе” ( 5 ), а Дити (Duguit) инсистира на „друшхвеном ннтересу, друштвеној солидарности” ( 6 ). Очигледно да суду у практично) примени норме јавног поретка остаје сложен и одгоеоран задатака, и ако прихвати дате дефиницнје јавног поретка. Суд мора да утврди који су то принципи на којима je засновано постојање и трајање правно организоване заједнице који су повређени уговором, неким другим правним актохМ или радњом. Оспоравати извесну слободу суда у оваквхш ситуацијама била би бесмислвда, jep се, на крају крајева, неодређени појмови корнете у техници стварања права да би се апстрактиа нор.ма мота при хУагодиги у конкретно) примени специфичности сваког случаја. Но, исто тако, нема смисхУа гш тврдња, да неодреЬешг појмови, посебно правни

(2) С. Перовић, op. cit., стр. 155. (3) C. Перовић, op. cit., стр. 155. (4) C. Перовић, op. cit., стр. 155 п сл. (5) H. Capitant, Introduction à l'étude de droit civil, 5 изд. Парнз, 1927, стр. 60 и сл, (e) L. Duguit, L'Etat, le Droit objectif et la Loi positive, Paris, 1901, стр. 551 и сл.