Arhiv UNS — Selo

Политичка ситуација

Унутрашњи политички положај наше земље је на раскрсници. Дошло се до једне тачке која тражи скретање, преоријентацију. И у нашој земљи, као и у осталим земљама све се јасније оцртавају два фронта. На једној страни су реакционарне снаге прошлости. Све су оне груписане у мање или више фашистички обојене организације. Истина, од „фашизма“ оне су прихватиле само систем насиља и терора. Оне хоће да, у потпуности успоставе један режим реакције, бруталне силе. Хоће да униште и последњу сенку слободе. На другој страни још нејасни и неодређени профили политичких група, које старачки несмело, неодлучно желе успостављање политичких слобода, права збора, слободе мисли, слободе штампе. Измеђ њих налазе се неке колебљиве, флотантне политичке формације, које се коњунктуристички крећу између првих двеју група. Али, док реакција чини један фронт, упркос организационој подвојености, док она у јединственој фалангти корача једном јасно оцређеном циљу; узимању власти по сваку цеиу, не обзирући ее на сретства, дотле, код оних група, које траже слободу, свега тога нема. У место изградње једне платформе, уместо изградње тантичног једииствв, и јед ног посгављања тачно истакнутог и дефинисаног циља, овде се иде у раскорак, подвојено, подвлачењем и истицањем специфичних особености појединих организација. Наравно да то необично слаби тактичну снагу, и појачава могућности реакције. Када је у Француској завладала опасност, да десница, а то he рећи, фашистичка реакција, не дохвати државну власт у своје руке, француске народне масе су се пренуле и готово наметнуле својим вођама одлучно држање и изградњу једног заједничког тактичног фронта. Видело се јасно, да су доведене у питање оне, кроз силне борбе и револуције извојеване политичке тековине, и да би подвојенсст, расцепаност иародних снага сигурно омогућили јевтину победу фашистичке реакције. И све оне политичке групе, које су за свој развитак, за свој живот и рад имале потребу слободног режима, све оне политичке снаге, за које је постало очигледно, да је Ханибал пред вратима, да реакција хоће да уништи велике тековине велике француске Револуције, успоставиле су један заједнички фронт. И све оне јевтине фанфаронске, блескаве организације, „огњени крстови“, „зелени фронт“ и како све још друкчије нису звале те фанфаронске реакционарне групе, на првом судару са једном гвозденом и непоколебљивом вољом народних маса да сачувају историске извојеване позиције, сручиле су се и сведене на безначајне групице. Заједнички фронт триумфовао је над реакцијом, и узео чврсто власт у своје руке. Тајна тога успеха слободе над насиљем била је баш у стварању заједничког фонта. Покрај чувања посебних оргзнизационих и идеолошких индивиду-

алности, ишло се тактички заједно са једном паролом, једном идеј м: против фашизма, против реакције. И успех је био потпун, јер је била кооперација свих политичких група, од ситно буржоаских до крајње левнчарских. И демонстрациоиа ревија на париским тротоарима показала је једну џиновску групу у којој су стојале једни крај других; интелектуалци, ситна буржоазиј 3 , радници са села и из града, Таквог заједничког фронта код нас нема. Нема ни заједничке такти ;е. Реакција је не само разјела односе међ групамз, већ и у самим групама. Завладало је једно неповерење, сумња једних у друге, кохезија је ослабила а борбеност претвзрена у један фаталистички пасивитет. Она демократска еволуција, заснована у нашој резолуцији за ослобођење још од 1804, и настављена бескрај-ним низом борби која испуњава целу нашу најновију политичку историју, била је често пресецана, прекидана баш од оних политичких група, које су имале слободоумне програме, демократска имена. Пол тичка мишљ политичка идеологија су били само спољашњи декор, и често су се најодлучнији зздовољавали компромисним ставовима који су понекад били најчистија негација сваке лемократије. И данас те групе раде као да нису ништа научиле из наше политичке историје. Прошлост са својим концепцијама, идеали који су често били стварно само једна форма насиља, као да им не дају да објективно сагледају садашњицу и умотре оке историске линије којима се мора ићи. Не може се ни код нас, можда много мање но у другим земљама, водити борба против реакције без сарадње, лојалне и чврсте, свих напредних група. Није решење у голом доласку на власт, Потребно је претходно да се идеја борбе против фашистичке реакције организационо спроведе кроз народне масе. Потребно је да се створи подлога борби не у једном малом броју полигиканата, и то баш оних који се ни у прошлости нису одликовали кичмом. Подлога морају бити масе, чврсто и непоколебљиво opraнизоване у једну тактичку групу, један фронт. Прошла су неповратно времена када се политичка акција исцрпљивала у пасивном и резигнираном прежвакавању већ олињалих и дотрајалих фрзза и платонских жеља. Данас масе траже пун активитет, бескомпромисни став, испуњен новом тактиком и новим духом какве данашњи моменат императивно налаже. Не треба се заваравати да he слобода пасти као мана са неба. Да би се добила она и онаква слобода, која ујемчује слободан развитак, и морални и интелектуални и појединца и институција, потребно је снажних замаха. Па не самото, већјепотребно н оно што се извојује, оствари, да се обезбеди од апетита, ма са чије стране он долазиб. А то he моћи остварити само један заједнички фронт свих оних, који мисле, да треба кроз слободу обезбедити развитак нашој земљи, који јасно виде да фашизам сем корупције, насиља и терора ништа позитивно и конструктивно није унео у друштво.

Бр. 1 „ЖИВОТ' СЕЛА“

3