Balkanski rat

бтрана 294

бАЛкАНСКИРлТ

број 19

Нашн родољубн

Јован N. ЖујовнН Академик, бив, министар и државни саветник У Србији је пуно имућних људи, који нису војници, и који никога свога нису послали на бојно поље, али је међу њима мало њих, који су се бар кесом одужили Отаџбигш, за коју други пештедимице крв своју лију. Један од светлих изузетака је српски државник и родољуб, чију слику овде доносимо. Жујовић није богат човек, он је у најбољем случају средњег имовног стања, па ипак се осећао побуђеним, да у овим великим данима учини велики дар Отаџбини, већи но и један милијонар наш. У опште Жујовић је у овом рату материјалио највише дао, јер је дао готово све што је имао. Свој прилог упутио је министру председнику Николи П. Пашићу с овим писмом: Драги Председниче, ПрЕога дана мобилизације дошао еам у Београд, а другога се јавио Окружној Команди, где ми рекоше да због Година немам, нити ћу имати вакве личне војне обавезе. Дадох комору коњону и воловску. Помогох шест седам војних обвезника, сељака, да оду на бојно поље. На бојитте отпратих брата и пет рођених синоваца, Дадох на два три места нрилог за ратнике и рањенике. Али, поред радости од наших војних успеха све једнако ме негнто тишти: што сам сада ја овако мало користан, па осећам потребу, да бар са ово .мало имања, 1 гтто сам га сачувао будем од помоћи нашој Отаџбини. Молим те, дакле, да за нашу ратну касу примига овај прилог од 12 хиљада динара, које имам код Управе Фондова. Нека га Министарство Војно употреби на које хоће циљеве. Исто тако осећам потребу, да ти учиним ову изјаву: ако би држави у овом рату затребало, да чини позајмице у земљи ја јој стављам на расположење цело моје имање и покретно и непокретно, и очевину и уштеђевину. Твој, Јоваи М. ШуЈовиЋ. Када се буде писала ратна златна књига, онда ће, уверени смо, наЈпрве њеие пергаментне сгранице, ући и ово нисмо заједно са драгим именом њенога писца. Када се буду и у далекој будућности спомињала имена хероја и добротвора, прегаоца за данашњу велику ствар, тада ће се са заслужном хвалом епомињати и име Јопана ЖуЈОвића.

Оборо га јрднкп пенои — Прнчање једног војннка —

На сабору о Ускрсу скупило се вигае младића и стараца око једвог војника из 1 позива, и моле га, да им гато прича из ратних дана, он ћути, смешка се, па ће: — Ама га првим метком свалих као дулек с плота.., ха ха ха! * Опет заћута, пугпи, сам за себе смешка се; присутни такође ћуте, нуде га, који кафом, који дуваном, вином а један печеном јагњећом плећком; он узе само цигару и отноче: — Били смо на положају код Бакарног Бувна, доручковали смо раније, близу је и подне, али пуста же!) настала на се већ језик лепи за непца. Воде ни капке. ТНта да се ради! Из положаја ни главе да помолимо, је смо се снремали за ноћну борбу Договарао сам се са друговима, да се један од нас искраде у оближњу шуму, ца потражи воде. Кад се освртох, да видим да нас ко не прислушкује, а наш команлир одмах, нозади нас, на ме пита, шта се то договарате! Ја немадо куд, него му кажем, да смо много жедни, и молим да мз дозволи, да потражим воде у најближој околини.

— А гата сте то тако слано доручковали, пита ме озбиљније. Ја сам оклевао са одговором, али он ми подвикну: — Што ћутиш?! . . . Господине поручниче, јаловицу, одговорим, и очекивао скм приметбу, а он ће: а. а! печену, ]ел’? Па није ни чудо што сте толико зкедни! Заћута, смеши се и другарски ће рећи; да у овој околини има само Турака! Ја се ослободих, и опет молим за дозволу да по-гражим воде, јер, велим да ја у опште познајем земљишта на којима има воде, па ћу је и овде наћи. Он слеже раменима, и вели: добро, добро; понеси и моју чутурицу, али за дееет мииута да си овде. Био сам нун радости, што ћу и мога командира да услужим. Узмем мањерку за воду, пригрлим пушку, и очас се, као срндаћ, изгубих у шуми. Тумарао сам но шуми више од четврт часа, на један мах стадох као укопан . .. Баци догорелу цигару, други му већ пружа запаљену, он повуче дим, двн. па настави: Бикад се, чини ми се, нисам тако изневадио! На сто корака испред мене видим турског официра еа коњу, стоји и двогледом расматра наше положаје; после малог изненађења тргох се из забуне, и срећна мисао сину ми у главу, да изненадим мога командира; и полако побауљке, ириближим се једноме грму, а он још не скидадвоглед са очију; узмем га полако на око, и мислим се. то ће ти бити последње; и, моја пушка пуче као свети Илија! Он без јаука бречи на земљу, као дулек с плота — ха ха ха ха! И сви присутни смеју се, и вичу: алал ти вера јуначе! Он даље настави: коњ ухвати тутањ, и оде љиховоме логору; ја остадо још неколшсо минута на истоме месту, и кад видо да нема никога, да приђе налом официру, ја полако притегнем пушку на „готовс“, и дођем до њега, он је још кркљао а мене нешто дође жао, па ко велим, биће ми севап да

му учиним краЈ, да се више не мучи . . .

# * Задржао сам се више него што је требало, а да би изостанак оправдао, скинем са убијеног официра реполвер, двоглед и сат, да понесем командиру. Враћао сам се из шуме пун радости, у близини логора спазим мога командира, подбочио ее на сабљу и вамрштено посматра моје прибдижавање, а ја још издалека пружам двоглед и револвер, и тада му испричам како сам убио турског официра, али нисам донео воде. Он ме потапка по рамену, и похвално ме пред друговима, што сам разумео своју дужност, али нисам ни ја више био жедан, гСад, кад се враћам у команду, немам ни оних три грота, које сам био понео у рат... сви у глас повикаше даћемо ти ми трошка за пут, али, вели он и не жалим што немам, јер нисам ни пошао у рат да зарађујем, већ да помогнем нашој Отаџбини. Мај, 1913. год. ГЛНШ^ ИзрОВИ^