Beogradske opštinske novine

10

каквим се тужним мислима раетајемо са годином 1886-том. Свака је нада самообманл ако рачуна да ће се народ руеки, и ако је опроштен ронсгва и нросвећен шко^ом а додчром с Јевропгм, к»о и провивцијским и судским изборима, сам од себе вратити старим појмовама и обича.јима; али иста је таква Јтошја и ома нада, да ће руски министри исаунити жеље руског нароаа Иигаза нема викуда; а то је сгањ : по мом мњењу жалосније, од сваког другог у Јевропж... Па шта ћс најпосле изаћи из свега ов, га ? Рат и само раТ ! Он једини мо*е — ^ар за време може — да уједини све синове Руеије око пзесгола Романова; а он без сумње и ^есте ои»ј поклон који нам носи новд година — 1887.

КАРАКТЕР (по Оз*1а,јсу) VIII. Домаће васпитаае. ' Иотоцима што окрећу воденице света вреда су на усамљеним висинама. Хелпс. У разговору са госао^ом Кампан, Нанолеон I. примсти: „како стари систем наставе ништа не ваља" па упита: „шта би још требало тга да се народ може честито васпитати ?•' „Ма.јке" (тре(5ају) — одговори гоепођа Кампан. Ц»ру паде у очи овај одгокор и он се одавва са: ,,тако је! У тој једној речи лежи цео систем васпи тања. Аманет вам, дакле, госпођо, васпитање будућих матера !" Еме Мартне. Шаставак.) Истораја карактера зна за мпоге сауча^еве где су се добри упечатци, добивени у раној младосги, ореводиди у добра дела т«к у каснкјим годинша, и то, по шго је читав део живота проведен у саможмвостл и пороку. Р .ј .итељи могу све на св :ту учинити да улију свиј ј деци основе правице и вр лине, па> сав труд да им изглеаа узалудан — к*о семе на камен бачено. И опет, догађа се да дал*ко иосле и саме смрти родитеља — моеле неких двадесет и више 10динј , — њихов добар наук и прамер синовима и кћерима у детињств^ им, најзад, избије на површину и плодом уроди. Један од нај знатниј п х случајева ове врсте имамо у свештенигу Џану Њутону од Олнија, пријатељу нашег п?саика Каунера. Он ,је дуго после смрти својјих родитеља, и то најпре као млад човек а после као мрнар, водио иуст живот — док му од један пут не сијна у главу права слика сопствених грехова. Тода му 1<а памет падну мудре иоуке његове мајке из детињства, коју као да очима гледа. Учини му се као да чује њен глас где му из мртвих проговара, а нежно му показу.је пут поправке и добродетељи. Други тедан и сличан пример имамо у америчком државнику Цану РаддолФу , који се једном овако изразио: „ја бих давае био безбожник да ми мајка наје била побожна. Док сам жав ве могу заборавити ону њену материнску руку која ме је

онако мадога за руку хватала и небо у молитви показивала: „клекни сине^ тамо горе има бога!" Наравно, да су такви примери до та ретки. да су изузетци. У оаште, правило је да се карактер кристалише у раној младости и тако остане у главноме и у зрелим годинама. „Живи докие год хоћеш имао ,је обичај да каже наш Саути — прва двадесетиаа годааа ва ; дужа је половиаа века, — а ми можемо да додамо — и најсудбоноснија. Кпд је окорели клеветаик и чанколиз доктор Волкот , лежао нч самртној постељи , једаа од његових при]атеља упитаће га: „има ли што год што би му се могло учанчти да га задовољи ?" „Има" — одговори умирући — „вратиге ми моју младост. Дајте ми само то на ћу се и покајати и ноправити." Е али 70 је било доцкан. В лкотов жввот прошао је окован у ланцима оне навике за к)јусвети Ав густи 1 рече: да се родиаа у прохтеву, дч се развила у страст, из страсти прешла у обичај , а из обичаЈа у неодољиву нотребу и њене гвоздене окове." Гретри, музички комиозитор, вмао те тако високо мњење о женској страна као тв »ритељци карактера да је описао д°ору мајку, ,као ,-узор 11рироде\ и И имао је прчво! Добр^ мајке— куд и камо више рег д »бри очеви — имају удела у 1Јечном подмлађввању рога људског; оае су оае душе које моралним ваздухом напајају човечије биће, као што Физачка атмосФвра храни телесни му састав. Њена пачет, њена нарав, њепч њежаост и њепа милост је т>л што просиин араке мира и зад ^вољства на дому и ствара у њему земљиште за ра)вигак најчисгијих а вајблагороднијих кчрактера. И пајбеднаји кров може да буде д©м душевие среће и благодеЈИ, ако у њему борави и уиравља ваљана, вредна и чиста жена. Таква кућа даје празбр < ва(с<!Г узвишеног 1-диоса породвчног ; она постзје мкла и драга човеку путем миогих лених веза; ^ива олтлрска свети:> а његовоке срцу , уточиште од буре жирога, мекан наслон п<> тешку напору, утеха у несрећа , дика у срећи, а радост У СВ КО Дибп. Добра кућа, то је најбоља школа не само у млагости него и у старијим годпнама. Ту ће и младо и старо по вајпре и повајбоље да се научи и стрпљењу, и взадању самим собом, и веселом расп >ложењу и осећа^у чужности. Иоак Валтон говорећи о мајци Ђ >рђа Херберта, вели да је она уп^ављала својим породом са неком мудром мером, која није ни стега ни манисање, него неко нежно и умиљато зсђење рачуња о дечијем задовољству, та$о, да су деца једнако марила да буду око ње — варввно — и на њену велику материнску ) адост." За кућу се може још рећи да је и права школа уљудности, као што је домаћицанајбоља и најнрактичнија учитељка. „Да није жеве — вели једна провансалска пословица — људи би б?ли неумавена чељад." Кућње огњиште је сунце које и Филантроиији