Beogradske opštinske novine

Општинске Новине

Страна13

4. Ставити у дужност школским лекарима: да ученике при ступању у школу детаљно прегледају, испитају им порекло и све остале особине; ово такође у половини и на крају године, те да се овом евиденцијом стања утврди, колико је школа духовно и физички имала дејство на своје ученике. 5. У споразуму са Привредником, подпомоћи и омогућити, да се што пре омогући изградња шегртског дома, који би поред осталих потреба за уточиште ученикз, имао пансион у коме би се хранили они ученици који примају новчану храну а немају својих родитеља у месту. Овде са правом рачунамо на активну помоћ Привредникову, јер изградњом овога дома Привредник би био у могућности

да тежиште своје делатности пренесе на управу овога Дома. Пошто неможемо тражити да се по питању школовања занатске омладине ставимо одмах у ред Чехословачке, која је у томе погледу по овом питању једно савршенство за данас, ми се ограничавамо на ово неколико допуна, за које сматрамо, ако се буду применуле, омогући ће нам да у најскоријем времену можемо стати у ред културно развијених земаља запада. А колики успех постигнемо у овим задатцима, у толико ће нам бити активнији наш трговински биланс, и ускороћемо престати бити неми сведоци како нам странци за мале новце извозе нашу сировину, да наскоро за тим исту врате у прерађеном стању, и продају за много веће своте.

Мар. Е. В. Чика Тадија Мандић — Најстарији пожарник и службеник Београдске Општине —

Тадија Мандић, десетар Пожарне ЧетеОпштине Београдске навршио је 5. маја ове године четрдесет година свога ефективног општинског службовања,

Са искреним задовољством осврнућемо се украгко на његов рад као професионалног пожарника, тим пре, што је он у исто време и најстарији службеник Општине Београдске. Г. Мандић, омиљен међу својим ватрогасцима и пријатељимапод надимком »Чика Тадија«, син је кршног Златибора, краја врло сиромашног. Та крајна сиротиња једног каменитог села гонила га је до још у младим данима напусти родну ливаду, баци се у борбу и да се сам побрине за своју будућност. Зато одмах после одслужења војног рока Тадија Мандић ступа у Пожарну Чету Општине Београдске. * * * Београд је тада била паланка, која се протезала једва до Славије, познат са својим капијама и чесмама и својим старим страћарама. Права турска касаба! Тада је Београд имао мален број већих зграда; то су »Капетан Мишино Здање и Снасићева кућа«. На крову Зданија била је стражара, одакле се просгирао на све стране видик Београда и околине. Ватрогасни осматрач даноћно би ту стражарио, а када би приметио пожар, давао би знак барјачетом или »шпрахрох« — трубом Пожарној Чети, која се и тада налазила на Краљевом Тргу у истој згради где се и данас налази. Тада би се чета од двадесет ггеторо момака кренула у одређеном правцу на гашење са својим примитивним прибором, у који су спадале двоколице са дрвеним буретом, које се пунито из Дунава и Саве. — Набавка саке са коњском запрегом од 3—400 литара био је препород у историји и Пожарне Чете (то су оне мале саке којима се данас заливају стазе Калимегданске). У то време ушао је у пожарну чету Тадија Мандић, кршни Златиборац.