Beogradske opštinske novine

Стр. 34

Општинске НоЕМне

ла и многа достојанства ради његовог ,издржаван>а. У овако уређени град «озва са свих страна својих најбогатије људе да се насељазају. Овим насељеницима даде ослоб-ођење од свакојаких 1посл0'ва. Ово оелобођење од разних послова, потврди грађанима написмено « утврди га златним печатом «а коме беше слика овога града. Тртовцима даде ослобођење од царина и проласка (мостарине?), што су доказивали књигом (листииом) са печатом -да су стано.вК(И|ЦИ овога града. Измоли и утврди оваквс ослобођење за трговце и од господара земаља око себе, ла и од самога угарскога краља Жигмунда. И почеше од свих околних страна непрестано, с дана у дан долазити насељеници и за мало времена веома се густо насели овај град. Али у колико овај град биваше већИ у толико се овај благочестиви чО'Век вредних руку не насићаваше. Зато .нареди да се још и од његових страна (области,, које су њему припадале а не његовој властели) сабере и пошље народа да се насели у томе граду. И тако се све више град н.егов поднзаше и увећаваше напредујући у занатству, трговини и просвети. И тако, дакле, (наставља даље Константин Философ) за све дане живота овога благочестивога, град се овај шросвећиваше и р.асташе да би се, као и за Јерусалим, могло и за њега узвикнути и рећи:: „Узведи около очи своје и види сабрана ти чеда"! Београд је тада добио доста насељеника Дубровчана, Латина (из градова са Јадранског мора) Јермена, Јевреја и др. Дбровчани су имали своје магацине за робу, своје трговинске конзуле. Магацини су им били стоваришта за израђевине, које су доносили и распродавали, и за сировине, лој, восак, коже, метале и т. д. које су куповали гао Србији и извозили у Дубровник. Служили су се караванима (кириџијама) ,за превоз робе. За време оваквог напредовања и уређења Београда, деспот Стеван умре иапраоном- смрћу (19. јула 1427. год.). Деспот је био изашао

у лов и на путу недалеко од садашњег Мла- ј деновца, идући за Аранђеловац, припала му ј је мука, скинула га је пратња с коња али је, код цркве Црквивске, (близу садашњег села ; Стојника) издахнуо помвнутог дана у 11 часова ире подне. "Надгробни му се споменик! тамо и сада чува. Тело му је донето у Бео -ј град а одатле пренето у његову задужбину манастир Мааасију, где и данас почива. Константин Философ бележи, да је у часуЈ издахнућа деспота Стевана такав гром наједном ивненада ударио у граду Београду, какав се никада није чуо, и страшан да је настала од тога часа тама, да се мислило да је ноћ и ако је било подне. Тек се мало нросветлило при заласку сунчеву. Од превелике жалости људи падаху лицем к земљи, гребаху поктима своја лица да је из њих текла крв, плачући и ридајући не само као за господином својим но као за милим оцем. Многи чупаху своје браде и трзаху своје власи с главе. Одбациваху светло своје одело и облачаху се у бачене црне калуђерске ризе. А ако ове не би нашли, облачаху се у вреће но и њих кидаху у парчад. од превелике туге за благочестивога. Војводе сечијаху своје коње и кидаху опрему овоју. И угарски (маџарски) витозови, слуге његове, — најамници или добивени од маџарског краља), чупајући и бацајући власи из браде, вапијаху избезумљеним гласовима: „шта згрешиомо твојој држави, те нас тако наједном одгониш? Коме нас, дакле, шаљеш? Где ћемо наћи, као код тебе славе и красоте и многе дарове? Од сада се лишавамо сладости и краооте овога света; од сада се видимо сиромашни и туђи као и они у калуђерском лику". Жеља је била деспота Стевана да се сахрани у Манасији. Константин Филоооф вели: „да је мноштво народа из Београда испратило свога деспота до његове задужбине, не плашећи се ни мало за своје животе од исмаилћанске (турске) војске, која је ту неј где, у близини, била, да би га сам.о положио у гроб, у месту где је он заповедио".

шшш