Beogradske opštinske novine

^Ј дти тинске Новине ====================== Стр. 35 д .р лазо м. Костић Закон о атару Београдске Општине

10. октобра 1929. године, прописан је и проглашен Закоа о атару ■општине града Београда и о мерама за изградњу Београда и око,1ине. И по својој форми, по своме називу и садржини, овај Закон представља 'једну реткост и у нашој и у страној законодгвној пракси, нарочито у свом првом делу (чланови 1 4), који нас овде једино интересује. Разграничење општина није до сад вршено на овака® начин и у оваквој форм !и. Међутим, крупни су разлози руководили меродавне факторе ;да донесу овај и овакав закон. Може бити да нећу тшгрешити ако те разлоге покушам да докучим ;и изложим. 1) Београд је, вероватно, једина престоница у Европи и једна од ретких општина чак и у самој нашој држави која није досад имала оигурно утврђен и јасно обележен свој атар. Један ће пример то најбоље илустрирати. У свим званичним публикацијама, и државним и општинским, па чак и међународним, јстално се још од 1884 године понављало да површина београдског атара износи свега 12 квадратних километара. Тако је забележено и у публикацији „Претходних резултата пописа становништва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 31 јануара 1921 године", коју је издала Дирекција државне статистике неколико година доцније (стр. 4 табеларког дела). Тако је означена београдека територија и ,у најновијој међународној (статистичкој публикацији коју је ове године издао Међународни статистички институт у Хагу (Арегди 1а (1ето§гарћ1е сЈез сЗЈуегз рауз <3и шопс1е, ^а Науе 1929. — I. 57) и према њој је у истој публикацији израчуната густина становништва која изгледа огровдна. Али 1 је 1926 године ДирекЦија државне статистике ,у>путила молбу Катастароком одељењу општине београдске да јој прибави што тачније податке о атару БеограДз, јер се у тачност званичних података сумњало. КатастарскО' одељење је онда вршило Детаљно и тахиметриоко катастарско снимање , и шганиметром израчунало да површина Општине београдске са Топчидером и Кошутњаком износи свега 33 км 2 (равно 33.070 км 2 ), па је о томе известило Дирекцију државне сгатистике 22 маја 1926 год. К.О.Бр. 18889. Алзд подаци од 12 км 2 још увек се провлаче к Роз све званичне публикације.

Па ипак, највећа незгода није ни у томе Катастарско одељење је израчунало релативно тачно површину атара, али атара који оно сматра да припада Београду. У ствари, ако изузмемо реке као прирсдне и видљиве грараце, нигде друга шраница Београда није била тачно утврђена. Са скоро с т јим суседним општинама на суву Београд се спорио о атару, и то соторио дуто и без наде да ће се ти спорови кад-тад докончати. То' је био разлог да се, приликом пописа станоЂништва у Београду одржаног 15 априла о. г., 1није могло оперисати са атаром као познатим и утврђеним појмом. Правилником о попису (Београдске Општинске Новине од 15 априла стр. 13), наређено је да попис обухвати и извеона насеља ван атара. Али 1 докле допире сам атар? Како се то није знало, ушла је у чл. 1 Правилника оваква одредба: „Према томе, попис ће обухватити не само атар Општине Београдске како се он води у Катастарском одељењу општине, него" и т. д. Овај разлог, дакле, сам по себи би био довољан да оправда доношење Закона о атару општине града Беогрзда и да једном за свагда учини крај распрама и спору око границе атара Југословенске престонице. 2) Међутим, кад се већ приступило доношењу Закона, отишло се и даље. Закон није !само утврдио границу старог атара, него је у а : тар укључио и многа суседна насеља, и мно.ре суседне ненасељене територије (на пр. острва на Сави и Дунаву). То је такође у духу данашњег стапања предграђа |са прадовима у иностранству. У Немачкој је тај процес познат поц називом „Ет^ететс1ипр;еп" и врши се без прекида још од неколико година пре Рата. Берлин је, на пример, тим стапањем добио у своје окриље неколико места која су сама за себе била велики градови (Шарлотенбург, Потсдам, Шенсберг и т. д.). Сличне и истоветне процесе видимо у Француској, Енглеској, Италији, па чак и Америци. Само се на тај начин може разумети у последње време огроман „пораст" становништва и иначе великих градова света. Овај пр-оцес је потпуно разумљив и сасвим одговара духу данашњег вре.мена. Раније, још од Средњег века, градови су имали