Bodljikavo prase

Страна 6

БОДЉИКАРО ГТ?Ч^Е

Број 6

ТАЧАН ПРАВАЦ

добар.

— Истина да шофер мало пребрзо тера, алн правац је

ИЗ АФРИНЕ

ницуЦ

— Да ли је желите кувану, печену или, можда, као вере-

О Ц Е В И

Учитељ: — Ваш је син врло слаб у географији. Отац: — Не мари ништа. И онако немамо пара за путовање.

— Господине докторе, молим вас да ми дате нешто за умирен>е живаца, ужасно сам растројен. — Па од чега вам је то дошло? — Путовао сам цео дан и целу ноћ окренут леђима локомотиви, а то не могу да поднесем. — Зашто нисте замолили неког путника да промените место? — Па није било никога у купеју. ❖❖ — Знаш ли да је Један немачки научник направио механичког човека, који се покоравао свим његовим наредбама. — И моја је жена исто то учинила ❖❖ — Да би човек био одличан књижевник треба да зна да пати.

— Да вам запакујем све у|едно| Можете. Остааите само меств за главу и ног«.

— На жалост иста је ствар потребна и читаоцу. ❖❖ — Јеси ли чуо да )е ухваКен у Чикагу највећи хотелски лопов? — А који је он хотел имао? ❖ ❖ — Зашто си тако промукла, драга? — Била сам код пријатељице на чају. ❖❖ Сретну се два стариЈа господина, па заподену разговор. Први пита: — А ви шетате мало? А? — А, тако ја сам мислио д! шетате❖❖ — Шта ви сами себи крпите чарапе. Зар то не ради госпођа? — Па ово нису моје чарапе, веК моје жене. ❖❖ Чиновник Никола волео је да пијуцка и то шљивовицу. Једног дана преместе га у друго надлештво и кад се јавио на дужност, шеф га пита: — Господине Никола, мени Је јављено да ви много пиЈете и да сте скоро увек у полутрезном стању. Ја ли то истина? — Истина |е! господине шефе! одговори му Никола без размишљања. — А зашто? — Зато што немам рачуна да се истрезним. — Како да немате рачуна? — Господине шефе, ако се истрезним, треба ми двадесет банки да се поново напиЈем, а где су мени толике паре? — ? — Овако досипам и одржавам редовно стање, — обЈасни Никола. Г-ђа Поповик: Нешто сте промукли, госпођо ЈовановиК? Г-ђа ЈовановиК: — Да, муж ми је ноКас дошао доцкан. ❖❖ — ПозаЈми ми сто динара. — Немам новаца при себи. — А код куКе? — Хвала на питању сви су здрави!

Чу-ђење

— Е, шта паде на памет овом лека^у да ми препише да лек узимам у води.

НЕПРИЛИНЕ БОЖИЋ-БАТЕ

— Извинте, гсоподине, Ја сам поштена девоЈка и не примам мушк!рце.

Господин Јоца срео се са своЈим пријатељем господином Пером. — Моје саучешКе, драги приЈатељу. — Како? Зашто? — Моја жена је купила сребрну лисицу. — Па? — Пре пола еата |е отишла у посету код твоје жене. ❖❖ — Смем ли замолити за једну игру? — Не играм с децом! — Извините, нисам знао да сте у другом стању.

— Зар се никада не свађате? — Још како! Али ми се опет брзо помиримо! — Како то? — Па тако лепо; кад се моЈа жена наљути гађа ме оклагијом или машицама. Ако ме погоди, смеје се, а ако ме не погоди смејем се ја. . У препуној берберници муштерији досадило да чека: — Зашто ме, газда Мито, ваш шегрт не брије. Он је веК вишо од две године код вас. — О, он Јо&ј није печен! Чим види крв уплаши се и плачаЈ