Bodljikavo prase

Број 43

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Слрана 5

<шаз> ■X а^л^-ажф'# ^

«=:

0»

■— Шта кеш! Обоје «у пр»и пут заљубљенн. Не зна|у како ее то чинн.

Разлина

— Молим аас, у чему Је разлика између једног глулана и паметног чоаека! — Знате ли... паметаи чоаек то аиа и никад о томе не лита.

Историја Учитељ: — Ко од вас зна, где је Наподеои претрпео први пораз? — На страни 97-ој, одговори мали Пернца.

Мали Псрмца: — Мама, одакла |* дошао оаа| мо| иоаи бата. кад тако плач*1 Мама: — С неба, сииа. Мали Парица: — I, ииј« ии чудо што га |« са. Пстар истерао одаид«. Око првог Учите*: -• Кад кажем: „Мој отац Ке инатн иовац", које је то ■реме? Мали Пернца: — По свеу пријнци време око праог, господине.

г I

— Жали л« млади господни ма■о аата у рамоинма! — На. ради|а поаади у лаитало>1 Хладнокрвност Гувернанта гура лондонским улнцама пред собом колица са деа мелишана. Код једног нтлога застаје, али н не приме^ује да су се колица изврнула и деца пала у рупу раскопане улице. После неколико минута осети она да је неко удара по раиену. Окрете се и спази једног радника с ашоаом у руци који је хладно пита, показујуКи прстом на малишане који су се играли на дну рупе: — Госпођице, реците ми да ли су аам ова двојица још потребна, јер треба да затрпам рупу.

Из реданције Уредник: Ви сте заиста вредан писац и публика ми стално тражи ваше рукописе. Али сада би био ред да бар мени објасните откуда то да ви стално пишете путописе из разних егзотичних крајева и са острва — када ја добро знам да никуд одавде нисте ни макли. Писац: Господине уредниче, одговорите ви менч — да ли је Данте морао прво да пропутује пакао, да би написао своју Божанствену комедију?

— Шта! Ви, господине, употребљену чачкалицу стављате међу нове) — Господине, мени је 85 годииа и никад |ош нисам узео ни Једну туђу ствар.

Женидбене муке Сувише касно

Имануел Кант, велики кенигсбершки филозоф прими једног д*на посету једног ;мг ученика, ксји га је питао за његово мишљењв о браку. — Ожените се без бриге рече Кант. Ако будете дофили добру жену, свакако Кетв бити врло среКнм. — А ако будем добио р*)аау, упита ученик. — Оида, иасмеја с* Качт, онда >ете можда постати |едан потгуио употребљив филЈССф. Сократ о женама Једаи пријате.* грчког филозофа Сократа хтео је да се жеии и затражн савет од фнлозоф»: — Шта ми тн саветујеш? КоЈа је жена најбоља? — Не могу ти препоручити ииЈедиу жену, одговори фнлозоф, иити се биран>ем нешто постиже. Ако је жена лепа, вараће те; ако Је ружиа неће ти се допастн; уамеш ли гироту, проп:шКеш; узмеш ли богату, ааповедаке ти; ако Је паметиија од тебе, презираКе те; ако Је глупа, АиКе ти иесиосна; а ако буде зла, имаКеш прилику да упоаиаш пакао. Опрезноот Чарчил уК« у иоки салои у прадгра^у Лоидома. — Поаиајвта ли ма? аапита помоКимка. — Нв, сир«, м* по>нај*м аас. — Омда м* бриЈаЈт*!

Чуавног берлинског лвкара Вирхова позове јвдног дана јвдан отмени господин коЈи св био посекао по прсту. Вирхов св расрди што га због једнв такае маленкости узнемираваЈу. Исцепа један листиК сво г блока за рвцепте и напмса на н>вму: »ПакетиК енглеског фластера«. Тада га пружи једном слузи и рече: — Идите у најближу апотеку и донвсите оао, што сам овде написао. Само трчит*, иначе ћв бити врло касно. »Пацмјента« посл* оаих р*чи обуз* ужасан страх. Бл*д каз крпа, он упита лакара: — Шта то треба да значи, ;бог чвга одаиш* касио? — Због фластара, ко|и сам прописао. Јвр ако н* пожури биКа исувиш* касно. — Али, молим аас, зашто исуаиш* касио? Сада Вирхоа ниј* могао аиш* да с* уздржи због саоЈ* благотворн* шал*. — Ј*р оида, лрсиу ои у смвх, Ј*р онда би раиа а*К аарасла.

Фрндрих Великн, немачки цар, одликовао Једном неког официра. Официр Је био велики мора лист. — Величанство, ие могу да примим орден, осим иа боЈиом полу, рече он. — ХаЈде, хајхе, — рече иар, — неКу валда, вбог вас да воднм рат.

Доназ /вубави Сав срећан сео је у наслоњачу и жарко је прнвно на груди. Оиа је обавила своје лепе руке око врата и тихо га питала: — Микице, драги, ја знам, да ме волиш, али бих се хтела уве« рити о твојој љубави. Да ли ба могао трпети ради мене? Он се ослободи њеног загрљаја, устаде и болно се насмеши: — Веће ти доказе не могу пружити, моја .драга; већ пола сата седим на кактусу, а нисам ни пнснуо.

— Драги мој, Ја чуЈвм куцање твог срца! — Не, то Је бомба са механичкмм часоаником. НЕ ЧУДИТЕ СЕ... — У свему сте страшно млитави; има ли нешто у чему сте брзи? — Има... брзо сам уморан! — Шта мислиш да ли је ђаво ожењен? — Знам сигурнб да није. — Па зашто онда има рогове?

— Казаћу вам у очн какав карактер нмате! — Ни речи више! Ако проговорите, тужићу вас за клевету.

— Приложите и ви нешто за „Дом старих госпођа". — Врло радо. Узмите моју ташту! Стеаа: Госпођицв, Ја вас љубим до лудила. Она: Па то ми јо још неко рекао. Стеаа: Знам, ал' ја сам луђи од њега.

— Ало, келнер, је ли она млада дама крај прозора аеК платила саоЈ рачун? — Јеств, господине. — Тако? Онда могу слободно с њом мало да разговарам.

— Реци ти мени, зашто је опај глоСу: овако слљоштен на половима. — Ја бих рекао, господнне професоре, али не смем... — Како не смеш! Говори, иначе Кеш добити двоЈку! — Знате господине професоре... оваЈ... ми смо за време одмора скинури глобус са постоља, па... оваЈ... па смо га по учионици шутирали... Сигурно се од тога мало улубиоНа насу енономије — На висину цена животних намирница утиче закон понуде и тражње. — А шта Је утицало док није донвсен тај закон? ♦♦ — По чему закључујете да }о Зорица заљубљена? — По томе, што њен папага] у последње ареме само уздише.

Прича без речи