Bodljikavo prase

Страна 4

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Број 46

нпши љ'Ја 11» ндши крпјевц

— Вода га донела, аода га н однела!

Изненађење

— Одакле сте набаанлн ову одличну замону кафе1 — Из праае зрнасте кафе) Писмоноша на небу

— Крилца су сасвим згодна ели раније би ми више користила!

А бре, народе, познаваш ли ме ил ме не познаваш. Ја сам Спира Звездановић, од Лебане да ви се претставим. Викају моји кардаши: А бре, Спиро ће се отвори шумерска школа. Шта си је тој, што си је тој, викам ги ја. „Тој ти је, тој ти је за шест месеци изрипаш големи шумерски чиновник Опет ти на мене викају моји кардаши: „А бре, Спирчо, ћс полагујемо испити?" „Да ги полагујемо, да ги полагујемо!" викам ги ја. Бутнуше ти они мени неки табаци, па ми зборе: „Узми, Спиро, овија табаци". Па ги чати, па ги чати. Пд ги тури под јастуци, утре силно знање ће имаш". Узмем ти ја табаци, па ги чатим, па ги чатим утре од силно знање несам знаја куде остави тија проклети табаци. Дојдоше испити. Туј ти комисија, туј ти па ми ђаци. „Нек изађе нек изађе, Стафре Цуцић". „Туј сам, туј сам", утањија Стафре, као славуј из бару. „Ајде Стафре да ми кажеш, зашто држава гаји шуме?"

„А да ви кажем, зашто држава гаји шуме, држ, држ, држ, држ, јој молим те господнне, молим те повтори ми то иитовање. Несам га разумеја". ,,.Та те питам кратко, па јаснр, зашто држава гаји шуме". ,,А ти ме питаш кратко па ј,Асно, а .ја ти одговарам надугачко па нашнроко". „Иди ти, Стафре, на место, ти неси за школу". „Нек изаНе, нек изађе, Спира Звездановић". „Туј сам, туј сам" удебљаја ја како из бачву. „Ад.|е ти Спиро, да ми таксираш једну букву 6 меТара дугачку а пет метара широку". „А да ви таксирам једну букву 6 метара дугачку а 5 метара широку. 6X5—15 — 5 на таблу 2 у главу, глава од таблу, табла од главу. Јој молим те господине, пусти ме да си идем на куде дом. Богат сам човек, поклањам ти ту букву, па гу таксирај сам". Ето тако ми Лесковчани полаговасмо испити.

Ноћиа туча на улици

У једној усамљеној улици, око два сата после пола ноћи, потукла се два човека. Један је био мали и слаб, а други велик и јак. Борба је била неравна: — Упомоћ, упомоћ! — Један случајни пролазник дотрча и виде да снажни човек немилосрдно удара свог слабијег противника. — Престаните већ, узвикну пролазник, који је такође био велики и снажан. И бацивши се између два противника, тако лупи песницом оиог крупнијег да га сруши на земљу онесвешћеног. Човечуљак одахну с видним олакшањем: — Ви сте, господине, ааслужили не само захвалност, но и иаграду за овако добру услугу! рече мали човек и преброја новац који је држао у рукама. Нисам много нашао код њега, свега двеста динара, али то ћемо поштено поделити.

Добро сретство Два паланчанина жале се Један другоме. Обојица имају синове на универзитету у Београду. — Чиним све што могу да бих га издржавао... жали се први.

— Одрекао сам се кафане, излазака, дувана... И никад да ми се јави бар једном картом, да не бринемо за њега. — Ја се око тога не мучим. Имам једно сигурно средство одговара други. — Какво? — Сасвим просто. Кад му пишем: „Сине, прилажем ти у писму хиљаду динара"... — Не разумем... — И ништа не ставим у коверат осим писма. Колико сутрадан имам све вести о њему... Разумеш?.. Иа&рашнци Самохвалом пли скаском Сваки од н>их себе кити Ал, баш под том лепом маском СакриЈу се паразити Ти не могу бољи бнти У богатству — ти су Јадни Иако су свега сити За паре су увек гладни Своме ближњем ич не даЈу Све Је код њих на — продају

— Кажу да црнке имају много бољи карактер него плавуше. — Не верујем. Моја жена је била већ и плава и црна. Песимиста

- ЛЗом«. — Сву пошту која буде стигла за мене задржите. Ја ћу се већ вероватно ускоро вратити. Имају своју централу

'— Напослетку је и за нас настала правда: данас је ухапшен онај мангуп који је заклао нашег деду на црноберзиЈчнскоЈ кланици!

ЖИЖЕКОВ ПОТЛУРИ Г. Стеван Христић, композитор, седи једне вечери у кафани код „Лесковчанина" и слуша музику, коју изводи цигански оркестар, онако без нота. На крају Цигани узеше да гуде некакав потпури, у коме је било и одломака из Христићеве опере „Сутон". Интересујући се откуда Цигани склепаше овај потпури, Христић чим музика престаде, позва прч*гаша и упита га: — Шта сте то свирали малочас? — Потпури из Чижека, одговори примаш. Христић се иронично насмеја и рече: — Какав Чижек! Ви сте свирали неке делове из опер« „Сутон" од Христића. То је компоновао после Чижекове смрти. На то ће примаш: — Може и то да буде, господине, јер много има слични комад. Ови наши композитори краду помало Од старих, а највише од покојних, јер нема ко да их тужи, јер, каже се лепо, мртва уста неговоре.

У возу Београд—Ниш сви купеи су дупке пуни. У једноме има само једно место слободно, алн се и на њему налазио један путиички кофер. На првој станици се пење )едан човек средњих година. Обраћа се господииу коЈи седи лево од коферв! »Извините, да ли бисте могли да склонита кофср«. Господин ћути. — Ах, извините, да ли бисте били љубазни да ослободите место? Хтео бих да седнем. Господин ћути. — Молим Вас, склоните кофер. — Не! — А зашто не? — Господин ћути. — Аха, то је ипак нешто друго! И нв следе^о) станици он доводи једног железничког чиновиикц — » » * * » ^ » • » % КОФЕР — Видите, господин просто не*е да склони свој кофер.

У ВРЕЛОЈ ВОДИ

— ...Затим сам пао у врелу воду и месец дана сам ленсао... — Шта| Месец дана у врелоЈ ■оди11м

Жељезнички чиновник: »Молим Вас господине, склоните кофер«. Господин ћути. — Ви треба да склоните кофер! , — Не1 Чиновник се збуњује. После кратког објашњења он се енергично обраћа господину: »СкидаЈте одмах кофер«! — Не1 — До врага! Зашто не! — Зато што. кофер уопште није моЈ. — Та чиЈи Је ондв? — Мој, јавља се тада господин коЈи Јв седео с десне стране кофера. — Па човече, аашто га онда нисте склонили? — Нико то ниЈе тражио од мене, - ■■

Не ваља увек бити учтив Тоша, натарош из једног банатског села, упути се у Београд неким својим рођацима, коЈи сеДе на Вождовцу. Пошао је у министарство још у 8 сати, када је трамвај бр. 10 био препун путника. Код Ауто-Команде једна потежа госпођа, већ у годинама уђе у трамвај с гласним хуктањем. — Извол'те, молићу! диже се Тоша учтиво и уступи место госпођи. — Хвала, само ви седите ја ћу Да стојим, одговори још задувана госпођа. — Та немојте свашта дивани^ ти, неко мора бити каваљир у овоме трамвају! наваљивао је Тоша даље. — Само ви седите, нећу Ја. — Та немоЈте ме сада бламирати пред целим овим светом.... — Не, хвала, господине, ви сте љубазни, али ја не могу да седпем на вруће место, покуша да се оправда госпођа. — Е, па опроСтите ад сам то знао ја бих пон'о леда, па да га метнем где треба, наљути се Тоша н седв,

Филозофија млекаџије

Лесновчани на испиту

Нема разлине