Bodljikavo prase

Страна 6

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Број 47

Како мал& Лерица оамииллмх: ЖЕНУ КОЈА ЈЕ МУЖУ ИШЧУПАЛА СРЦЕ

V '

Лондонски поклисар Године тису* деветсто четрдесет друге После пораза срамнмх и латње дуге Винстон поклисар оде у Московску тмину Да учини смерно подворење своје Ратном другу Стаљину. У част високога лондонског госта Приредише гозбу марксистичког кова... Беше фраза, молби, обеђања... Беше свега доста... Свирао је и џез друга Ворошилова... Сву ноћ су лепе другарице мале Слику нимфе, слику »среће« и »раЈа«, пружале И, да би високога госта усхитиле Лепезама из Сибира су га хладиле... Међутим, гост праћен Стаљином Прсђе у угао усамљене сале... И, док му домаћин са свом жестином Причаше о кулн у ваздуху, Он је мислио на ципелу Сибирке мале.

ИЗ ПРИВРЕДЕ Практично млекарство Чим је дошао у Београд стари ревносни млекаџија Тоза нз Зуца замољен од уредника „Млекаџиског гласиика" дао је овај чланак о практичном млекарству: — Ја сам млекаџија већ тридесет годнна и природно је да ја најбоље знам шта је практично млекарство. За једног млекаџију практично је да упозна сва она места где се може досути вода у млеко, затим да вештим маневром избегне контролоре и сва места где се млеко мери на град, па ето просперитета! Ја сам тако радио и сада сам на коњу, ззвршио је Тоза млекаџија, своју изјаву.

Равајло пазари

валај не ваља брез пара, а још Горе је с паре. Прву муку муче цифилаши а Ову другу ми сељаци дошло бре дотле да геџа набијо шлајбок сбанке па не зна Шта Ае дуради сњи. рокће банда а пљушти кец а Пиво Боже боже ме прости као кншница. пошо ја јутрос У амбар а тамо моја Да простиш домаНица оставила џак сбанке. уфати ме стра Да сз нс убу^ају па велим ајд равајло да То утрошиш и тако кренук за београд и од Радњу до Радњу напуник пуна кола прво сам купијо једну Трепезарију од кеког Лујса, јал петнајести, јал шеснајести ал знам да је ексик од Двајес у Другу радњу ми утрапише клавир велики бре ка Ча-

Два Ибзена

Велики норвешки писац живео је извесно време у Минхену и сваког дана, између два и четири сата после подне долазио у једну скромну кафану да попије кафу и прочита поподневне листове. То се брзо прочуло и власник локала је са задовољством констатовао да је његова кафана у то време најпосеКенија. Многобројни гости долазили су нарочито зато да виде славног књижевника и да неколико минута проведу у његовој близини. Али једног дана је, и томе заловољству Минхенаца, дошао крај. Ибзен је отпутовао на нсколико недеља у неку немачку бању. Гости су улазили сада у кафану као да некога траже и убрзо опет излазили напоље. Кафана је, укратко речено, од два до четири зврјала празна. Власник кафане није хтео да му измакне одлична зарада и зато је дошао на једну смелу, нсуобичајену идеју. Идућег дана — седео је Ибзен за својим столом. Али то ни.је био он, него један глумац коме је успело да направи савршену маску великог писца. Он је седео достојанствено и читао новине из Норвешке. Кафана је опет била препуна. На несрећу иницијатора ове игре са публиком неколико недеља доцније вратио се Хенрик Ибзен из бање. Кад је ушао у кафану и упутио се своме столу, уплашио се угледавши на своме месту — самог себе. Толико се Ибзен запрепастио да је изгубио своје хладно, достојанствено држање. Али глумац се није дао збунити. Устао је и достојанственим кораком рапустио локал, остављајући место збуњеном но-

р Главни уредник: Теодор Докик Власник и издавач „Просветна заједница" а. д. Телефон редакције: 25-681. Штвмпа: Штампарија „ЛУЧ".

водошавшем Ибзену. Он је толико био вешт у својој улози да су сви присутни били уверени да аутентични Ибзен напушта локал, увређен подражавањем своје личности од стране овог придошлице. Но ствар се убрзо разјаснила и како интелигентни, осетљиви Мннхенци нису трпели шале на рачун свог норвешког госта, то је и овај несрећни глумац био одмах искључен из сваког јавног живота у Минхену и више ни у најобичнијем перифериском позоришту није могао наћи ангажман. Али један познати импресарио, јеврејин, наговорио је овог глумца и о свом трошку одвео га у Амернку. Ту је јеврејин склопио уговоре са власницима и директорима позоришта да се' лажни Ибзен појављује пред публиком после сваке претставе „Норе" и „еде Габлер . И заиста овај јеврејски „гешефт" сјзјно се исплатио. Минхенски глумац појављивао се као аутор ових чувених комада док га је сва публика поздрављала и засипала поклонима. Ма да му је његов импресарио отимао лавовски део зараде, глумац је ипак одлично пролазио, јер се стално кретао у највишим круговима америчких богаташа, који су у своме снобизму желели да буду у личном познаству и контакту са чувеним књижевником. И све би то потрајало, можда, врло дуго, па чак и до његове смрти — ла ни.је наишао један европски новинар... Једне вечери, наиме, када се после премијере „Норе", на позорници у једном великом америчком граду појавио „аутор комала" и публика га свесрдно поздравила, европски новинар, Бечлија, био је запрепашћен. Сутрадан, он је у највећем америчком листу полнео локазе да је Хенрик Ибзен умро — пре једанаест година. Уједно, трагичан епилог ове афере најбољи је локаз, колико је америчка публика лаковерна и незналица.

мац оно Јес да у ње.га нема ко Да свири ал нек се деца залимају а може се у њег склоне гуње и туршија, одок ти ја у треНу радњу а кад тамо један шпорст голем ка кућа са четири рингле и две рерне мислим се ја оћу га узмем да моја милунка не Пече прсте с црепуљу па и Њега чатоварим на кола, ондак сам бијо код јорганџију и ту Поручик три жута Јоргана и две зелене фи ронге а код једнога летричара узмем две буген лампе беле ка млеко а Тај ме трговац пита шта Ие Ти бре лустер кад немаш лектрику а ја му велим глај си посла мени лектрика и не требз јербо ја лежем ка кокошка ал оћу димам све госпоцке андрмоље може ми се Па ето. после сам се заменијо с госпа Зору ја њој метар кромпира а она мене црно одело с једну репину као мантију. то носе само министери и Друга господа кад је парада а њојзи је остало од њеног покојног Стеву који Јо бијо голема зверка у неко мичистерство. иако сам толко куповао немогу све паре да Потрошим набреко шлајбок ка виме у краве и ја напуни кола а он само лечка спласно па ћу сутра Јопет да пазарим и све ћу ви јавим шта Сам набавијо. ваш равајло

Пропао провод

Неспоразум — Са вашим глумачким талентом има изгледа, да ћете пропутовати цео свет. — Заиста? — Сигурно. Јер ни једно позориште неће вас дуго задржати. Због промашеног живота — Шта је с вашом ћерком. Она носи црнину већ месецима? — Она је у жалости за једним човеком. — Колико ја знам, она није била још удата. — Баш 'зато и носи црнину. Наплаћен савет Идући на вашар, нађе чича Раде стотинарку. Мало затим сретне једног адвоката и упита га, шта да ради с тим новцем. Адвокат узе новац и загледајући га, поче врло озбиљно: — Кадгод ти се тако што деси ти отиди начелнику и пријави му ствар. Теби сваки пут припада десети део, а осим тога важићеш у очима целога света као поштен човек. Јеси ли разумео? — Јесам, одговори чича Раде, а адвокат стрпа стотинарку у џеп. — Па дајте, речо чича Раде, да однесем начелнику. — То ти уради кад другу нађеш, а ова иде мени за адвокатски савег.

— Али, Милице, ти си ми нагласила, да треба да дођем са моЈим најбољим пријатељем. На изложби

— Ко |е ово на слици1 — Колумбо. — А ова жена) — Америка. — А зашто је насликана гола) — Зато што Је Колумбо открио.

МОДЕРНО ЈЕ...

— Да страћаре у центру имаЈу дуг век. — Да сељаци носе шешире првокласних марака а варошани иду гологлави... — Да се на тркама коњи до

пингују а фаворити заустављају... — Да вино београдских кафеџија садржи у себи све — осим сока од грожђа... — Да сељаци долазе на тркв да губе или зарађују новац-.