Bodljikavo prase

*М 53

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Страна 5

• Ш1РШВ У нетворо

— Синоћ сам бипа ка вечери са твојим мужем. Реци ми искрено, ти немаш кмшта против! — Немам, али за сваки случа) питаЈ његову дактилографкињу — можда ке се она бункти.

— Ви сте заиста као шећср! — Тако сам слатка! — Не, тако рафинирана!

Нема више муштерија

— Бре, а на корзоу и по биоскопима нигде ииког... — Па зар незнаш да је ђацнма забрањена шетња после 7 сати.

Види трун у оку брата својега а у своме не види и нс осећа брвно! Никад ова библиска мудрост није имала већу примену, 11ити је била убедљивија, него што је данас. Сви ми грдимо на глас, критикујемо и вичемо на друге а нико неће да погледа себе и види да је исти такав ако не и гори од оних које грди. Баш они који највише критикују, заслужују највећу критику али код нас има један дпван обичај да се никоме не говори у очи већ све иза леђа, зато је критиковање иајлакши посао јер се врши без ризика а задовољства имаш на претек. А и савест се олакша. Човек се исприча, извиче по срцу и савести и ни на ум му не пада да је то он себе нзгрдио. Лек од а№ болести не постоји. То је органска и наследна болест, урођена мана. Када човек има чир у стомаку он осећа болове и мора да држи дијету. Када му је жуч болесна он исто тако осећа болове и чува се масних и тешких јела. Неки се лече и Сувориновим методом па или оздраве или умру. А код ове болести, тебе не боли ништа, осећаш се угодно али зато бо-

лује заједница. Ал' шта се то меие тиче, када је мени добро. Зато нећу ни да се лечим а још мање да држим дијету, већ гурам по старом и ие помишљам да треба нешто предузети. С времена на време ставим по једну облогу од ватрених речи, и звучних фраза на савест, жигање умине и ја сам миран једно време. А за то време болест расте и напредује. У медецини се ова болест зове латентном, јер се не манифестује видним знацима и стручно јој је име: фебрис полтроииензис. Пошто је Васа Пелагић умро, нико се пе сети да напише једап „Народни Учитељ" за иарод из кога би се свет учио, па се ]А решавам да га заменим. Уосталом то није ни мало чудновато. Када озбиљни људи пишу хумореске и вицеве, зашто хумориста не би писао озбиљне ствари. Када они мепи отимају хл&б и пра» ве нелојалну конкуренцију, зашто да им не вратим истим начином. Сваки се бори за себе. Зато и ја кретох у филозофе и моралисте. Ја кретох, а вп ми не дајте!

ЦИЛЕ

КЕКА ПРИЧ1 СВЕТУ! Дошао тако неки господин у извесну канцодарију па ће ниновнику: — Господине, сада смо сами. Ево вам сто хиљада дин&ра аа ми свршите ту ствар; о томе неће нико ништа знати, дајем вам реч. — Море, дајте ви мени 250.000 па причајте целом свету, ако хоћете. Не ја већ...

ме&иигш — Ти пријатељу одлично изгледаш, мора да ис био у некзј бањи! — Ке Ја, већ моја жена.

На изложби

ЦНВ&.42 — Ову слику насликао Је г. Граорац... — Са белом брадом! — Не. Четкицом.

СМРТ БУКА КАРАЏИЋА — Када је умра Бук Караџић? упитао је учитељ једиог ђака. — Не знам, нисам два дана био у школи, промуцао је ђак. — А ти, обрати ес другом ђаку, знаш ли ти кад је Вук умро? — Не знам ни ја, господине учитељу, ја чак нисам ни знао да је болестан...

НА ЧАСУ КЊИЖЕВНОСТИ Професор: — Шта су то класици? Ученик: — То су више нико не чита.

писци коЈе

Његова оцена Учитељ: — Какве је боје зид? Ђак: — Беле. Учитељ: — А какве је боје табла? Ђак: — Црне. Учитељ: — А мој шешир? Ђак: — Мастан! ф Професор: — Драга женице, видиш да нисам више онако забораван. Ево, донео сам натраг каљаче. Жена: — Видим, али си од куће отишао без каљача. Рибљз претња

— Ако ме напустиш, бацићу се на суво!

— Пазите, да нас не види моЈ отац, како ев љубимо. — Па Ја вас и не љубим. — Знам, али кажем вам да знате, кад ме будете љубили. Кавалири!!!

— Ако се и даље будсш освртао за дево|> кама, моћи ћеш ускоро сасвим да се окренеш ДРугоЈ деаојци!

— Зар не, господине, да ова глумица певв испод сваке критике. — То Је моЈа жена. — ОваЈ... хтео сам рећи, она пева добро, али је опера скандалозна. — Оперу сам Ја написао.